Buđenje iz kreativnog sna

U poslednje vreme mi je teško da napišem nešto što je dovoljno smisleno da ugleda svetlost dana. Trebalo mi je pod hitno buđenje iz kreativnog sna!Pišem ja sve vreme, ali onako, za sebe. Izgovor sam uspešno našla u činjenici da je leto, da su svi negde na odmoru, te i ja zaslužujem odmor od objavljivanja.

Što nije daleko od istine.

Dala sam sebi prostora da usporim, dišem i osvežim kreativni deo sebe.

Jer odmor jeste neizostavni deo kreativnog procesa, zato što se sveže ideje rađaju iz odmornog mozga.

Zato je i blog odmarao ovog leta, te nije bilo teksta svakog petka, kao što je to uobičajeno.

Biću iskrena, odmor mi jeste bio preko potreban, ali nisam planirala da ovako dugo traje. Nisam sigurna tačno u kom trenutku sam upala u onu klasičnu zamku prokastrinacije. Uvukla se potpuno nečujno i podmuklo, kao što ona to obično i radi.

Znam da treba da se vratim „u sedlo“ i rutinu objavljivanja svakog petka. Pokušavam da pišem, ali ništa nema smisla, ništa nije dovoljno dobro. Iz nekog razloga osećam parališući strah, pa se uspešno krijem iza raznih novih izgovora. Objaviću nešto sledećeg petka, do tada će mi se misli srediti – zavaravala bih samu sebe.

Sve dok pre neki dan nisam pročitala rečenicu koja me je potpuno trgla iz kreativnog bunila.

Žana Poliakov, žena čijoj se energiji i kreativnom duhu posebno divim, u svojoj knjizi „Postanite magnet za novac“ kaže:

„Ako ništa drugo, u stanju smo da smislimo milion kreativnih načina kako da izbegavamo da kreiramo.“

Osetila sam to. Udarac pravo u pleksus. Hladan tuš.

Nisam ja toliko zauzeta, niti toliko pod stresom, niti je Sofkina priprema za polazak u školu, pa ni priprema za godišnji odmor dovoljno dobar izgovor da ne radim ono što najviše volim.

Sa druge strane, ponekad je potrebno dati sebi vremena da naoštriš olovku kojom pišeš, jer ume da se istupi, pa sve što kažeš nema tu težinu ni oštrinu kao što bi trebalo da ima.

A objavljivanje radi objavljivanja nije poenta.

Tako da su pauze dobre. Daju nam priliku da se preispitamo, da udahnemo duboko i ponovo počnemo da dišemo. Da se prisetimo zašto uopšte volimo da radimo to što radimo.

Kada je već prošlo previše vremena od poslednjeg objavljenog teksta, a ja nisam uspevala da se nateram da pobedim strah od belog papira, desilo se ono što mi je najviše trebalo.

Pronalazak muze

Elem, Sofka je na raspustu između završenog vrtića i polaska u školu. Leto je na izmaku i radujemo se polako kišnim danima, koji nas dodatno podsećaju da usporimo. Spavamo duže, ležemo kasnije. Pravi pravcati raspust, za sve nas.

Kao što to obično biva, na raspustu ima i onih dana kada ti postane dosadno. Te mi je tako Sofka u jednom takvom danu, u kome sam ko zna koliko dugo bezumno skrolovala po društvenim mrežama u nedostatku volje za ičim korisnijim, došla sa idejom:

„Mama, hajde da napišemo jednu priču. Nismo odavno.“

Ideja je bila sjajna! Uzela sam laptop spremna za poletanje.

A onda je ona onako znalački pogledala u mene, pa u otvoreni kompjuter i rekla s osmehom:

„Ne tu mama! Na mašini, to je puno zabavnije“.

Pisaća mašina! Kakva ideja!

Marko mi je kupio originalnu pisaću mašinu na ćirilici (iz 60tih godina) kao poklon za završeni master. Koristila sam je nekoliko puta, ali mi većinu vremena stoji kao nemi podsetnik na ono što želim da budem.

Donele smo tešku spravu u dnevnu sobu i pokrenule magiju.

Sofka je diktirala, a ja sam kažiprstima svom snagom lupala po teškim dirkama.

Već posle prve iskucane rečenice, pojavio mi se osmeh na licu koji do kraja dana nije izbledeo. U tom trenutku sam se probudila iz dubokog kreativnog sna i kao opijena se setila koliko ja volim da pišem!

Te je osim moje i Sofkine priče, tog dana nastao i novi tekst na blogu, koji govori baš o motivaciji, kao i ovaj newsletter (sada pretočen u još jedan tekst).*

Ponekad je važno da se vratimo unazad da bismo krenuli napred. U mom slučaju analogna pisaća mašina me je podsetila koliko je pisanje prelep, ali nimalo lak proces.

Što bi rekao veliki Umberto Eko, pisaća mašina nas podseća koliko smo samo blagosloveni što živimo u vreme kada možemo da koristimo tehnologiju, koja može da dostigne brzinu naših misli.

Ja sam neizmerno zahvalna mojoj muzi, mojoj Sofki, što me je podsetila zašto radim ovo što najviše volim. Te da još jednom iskoristim mudre reči Žane Poliakov: