Bebu ili želite (sa nekim) ili ne želite. Zaboravite na izgovore!
Svako ko počne da se žali na uslove, stambenog ili finansijskog tipa, samo neka razmisli o tome kako je bilo odgajati decu tj. kako je bilo odgajati nas, tih 90-ih godina prošloga veka. Ostali smo željni svega tih godina, ali zar nije lepo ostvarivati sada sam te želje?
I danas čovek može da kuka, ili da uzme život u svoje ruke i trudi se da napravi bolje uslove za sebe, a i svoju decu.
Iako smo studenti u stranoj zemlji, bez prava na dečije ili roditeljske dodatke (što iznosi nekih 350 evra mesečno, prvih godinu dana, a nakon toga 200), bez bogatih roditelja koji mogu da nas finansijski podrže i sa veoma skromnim stipendijama (čak i za nemačke uslove), odlučili smo se da ne kukamo za komforom i izobiljem, za dodatnim vremenom za spremanje ispita i pisanje seminarskih radova, nego da stvorimo jedno biće, koje će nam biti dodatni motiv da stvorimo vreme i da stvorimo uslove.
„Daću ti jedan genijalan savet: uradi nešto!“
Nama je vreme trudnoće bio jedan predivan i relaksirajući period u kome smo istinski uživali. Sada nam nije ništa manje lepo ali kada god se setimo tih šetnji, planiranja, lekarskih pregleda i ultra-zvukova, ja se sav raznežim.
Kada želite i volite bebu, onda stresa, mučnina, izvoljevanja i nema. Ne kažem da je svim trudnicama lako tokom trudnoće, ali sa malo pozitive i ljubavi sve se može neizmerno mnogo olakšati.
Mimi jesu neki mirisi smetali, pa sam izbegavao da jedem neka jela ali hej: mi smo bili trudni, a ne ona! Trudnoća je bila nešto zajedničko, tako da nisam kukao što mi nedostaje da jedem začinjeno meso nego sam se usklađivao prema njima dvema, koje su postale moj najveći prioritet.
Ljudi su nam se često čudili kada kažemo: „mi smo trudni“, ali valjda tu vrstu povezanosti i ne mogu da razumeju oni koji je nisu doživeli. Ja im iskreno i od srca želim da je što pre iskuse! Moram samo da naglasim da to: „mi smo trudni“, nije bilo nešto što se eto tako izgovara, nego što se pre svega živi. Zajedno smo svakoga dana šetali, zajedno smo bili na svakom pregledu kod lekara, zajedno smo proživeli svaki ultra-zvuk, zajedno smo odlučivali o svemu što ticalo bebe, a naravno, tada (a i sada) se sve ticalo naše bebe.
Svestan sam da nisu svi očevi toliko privilegovani koliko sam bio ja i da zbog posla moraju što-šta da propuste, ali se bar možemo truditi koliko je u našim snagama da budemo što više prisutni! Nismo svesni koliko to našim suprugama znači i prija! Nemojte umanjivati svoj značaj dragi budući ili sadašnji očevi!
A naše prisustvo je ipak najpotrebnije i najznačajnije na kraju. Onda kada počnu prve kontrakcije, kada sa suprugama odemo u porodilište, i uđemo u porođajnu salu. Da da! U porođajnoj sali smo mi najpotrebniji ali o tome u sledećem tekstu!
Ostavite komentar