Šta radiš, kada ne radiš ništa?

Znam, sve znam. Ovo je trebalo da bude drugi tekst o našem putešestviju u Srbiju. I znam, od kraja marta tj. trena kada sam predala master rad je prošlo dosta vremena. A gde sam ja? Šta radim? Zašto ništa i šta to ništa znači?

Još dok sam aktivno radila na završavanju master rada maštala sam i smišljala šta ću sve moći da radim onda kada budem imala slobodnog vremena na pretek. Čak sam u svom rokovniku napravila i listu pod nazivom „Šta ću sve raditi kada završim master rad“ (logično).

Osećaj olakšanja i sreće po završenom poslu je izostao. To vam je kao kada jedva čekate da položite ispit, i onog trenutka kada ispit prođe nema euforije, sreće, ni olakšanja koje ste očekivali da će se desiti. Prosto ste prazni. Informacija o uspehu je prisutna, ali je samo to, informacija. Da li je to osećanje normalno za sve druge ljude ja ne znam, ali kod mene je oduvek tako i bilo.

Važno je da je „najgore prošlo“ i onda je ostalo samo čekanje.

Prvih meseca dana po završetku mastera su bili fenomenalni, čitala sam i radila sve ono što se našlo na mojoj prethodno pomenutoj listi. Imala sam vremena za uživanje na pretek, a i častili smo se putovanjem u Srbiju, pa sam se i time bavila, kako realno tako i emotivno.

Ali kada smo se iz Srbije vratili u normalu i svakodnevicu, čekanje se pretvorilo u pakao. Od ocene za master rad zavisila je cela moja, ali i dobrim delom budućnost naše porodice. Da li ću upisati doktoske, da li ću tražiti drugi posao, a šta ćemo za vizu i sto drugih teskobnih pitanja svakoga dana od tada mota se po mojoj glavi.

Svakodnevne obaveze postaju jedina „zanimacija“ koju imam, jer ja svoju svrhu trenutno nekako nemam u vidokrugu. Tu je porodica, tu je Sofia naravno, a i Beni. Treba olakšati i Marku i preuzeti sve moguće obaveze oko kuće i Sofie na sebe, kako bi sada on mogao da aktivno piše. Po stanu uvek ima nešto da se sređuje i radi. Ali ja nemam šta konkretno da radim, jer samo čekam. I čekam. A vreme prolazi…

Čitanje kao nagrada za uloženi trud.

Posle više od dva meseca rezultati su konačno došli, ne tako dobri kako sam se nadala da će biti, ali to nije ni važno. Gotovo je. Sada konačno mogu da krenem dalje.

Ili da li mogu?

Svaki dan je i dalje isti. Odvesti Sofku u vrtić, prošetati Benija, srediti kuću, podići Sofku iz vrtića i provesti vreme s njom i u međuvremenu čitati po malo za svoju dušu. I to je to.

Udavila sam samu sebe svakodnevicom i sopstvenim besmislom.

Ja nisam neko ko ume duže vreme ništa da ne radi, i to je moj problem oduvek. Super je mesec dana, pa i dva imati slobodno vreme na pretek. Ali sve preko toga je previše i ne vodi apsolutno ničemu. Umesto da se okrepiš, ti padaš sve dublje u provaliju besmisla.

A sve ostalo trpi manje ili više zbog toga trpi…

Trpi i ovaj blog, koji sam redovnije pisala i bila mu posvećenija onda kada sam imala milion obaveza, a sada kada „nemam šta da radim“ ne mogu ni da pišem, nemam kada, ne mogu, ne želim… Ne znam ni sama. Vreme jede samo sebe, dani prolaze, a ja tapkam u mestu.

Pokrenula se pomalo i jesam u tom silnom čekanju, jer sam se konačno upisala na fitnes i time dobila još jednu obavezu kojoj ću se iskreno posvetiti i radovati. I deluje. Idem redovno na treninge i osećam se fantastično posle njih. Ali ni to nije dovoljno. To ne daje smisao.

Što bi rekao Milan Mladenović: „Probudi se! Pokreni se! I moram se pokrenuti. Pod hitno!

Zato i pišem ovaj tekst, koji za vas možda i nema previše smisla. Ali meni znači da stavim ono što me muči na ovaj virtuelni papir, jer svaki put kada nešto glasno kažeš ili napišeš to postaje stvarno i tek tada možeš da počneš da se suočavaš sa tim.

Te se ja nadam, kada je moj besmisao dobio materijalni oblik, da ću konačno moći da počnem da tragam ponovo za svojim smislom i ponovo nađem odgovor na pitanje „ko sam ja i čemu stremim“.