Nisu sve borbe koje vodimo iste, ali to ne znači da su neke veće i važnije od drugih. A kako je jedna Ivana preko trnja stigla do majčinstva?
Svakome su svoje najvažnije, što je negde i normalno. Ali ima tih ljudi koji su pravi borci, oni kada njihove priče čuješ, prosto ostaneš bez teksta i zapitaš se kako sve to može da stane ne u jedan život, nego u samo nekoliko godina.
Ivanin životni put do sada je bio sve, samo ne ravna linija.
Ja sam je upoznala dok je bila na master studijama molekularne biologije ovde u Regenzburgu. Ljubavni život joj se ovde okrenuo naglavačke i odveo je u Portugal, gde je, kako kaže, konačno pronašla sebe.
Sa svojim partnerom i njihovom ćerkicom se više puta selila na relaciji Nemačka-Portugal. Promenila je mnoga zanimanja, i učenje novih joj nikako nije strano.
Kada bih morala da je opišem jednom rečju, rekla bih Ivana je borac.
Koliko god puta život da je nakautira, ona nađe način da ustane, otrese prašinu sa ramena i makar puzeći, nastavi dalje.
Ivana je feniks u najužem smislu te reči. Ona je jedna vedra, mudra i glasna osoba. Pravi prijatelj. A pre svega, jedna posvećena i divna majka.
Ivana: Hvala, hvala, hvala! Pa samo bi me još rođena majka ovako opisala. Hvala i na pozivu, čast mi je da gostujem, kao prijatelj i kao verni čitalac. Tvoj blog mi je drag i verni drug, kao što ste ti i Marko sve ovo vreme. Mada ti je ovo malo rizično, znaš koliko pričam, spremi se, jer imaš tri biblije materijala dole u odgovorima.
*Disklejmer by Ivana – svake pravopisne ili semantičke nepravilnosti su tu jer trebaju tu biti. Jezik je živo testo, mesite ga, uživajte u sirovini.
1.Kako bi sama opisala svoj životni put do sada?“
Reise, Reise, Seemann reise, jeder tut´s auf seine Weise“, da reknem po naški, teklo mi je sve malo pravo, malo krivo, a najviše naopačke, ali po mom.
2. Koliko puta si se selila u poslednjih pet godina? Od toga koliko puta od kada imaš Klaru?
Ja lično sam zemlju menjala tri puta, a sa Klarom dva puta. Međutim od kad se ona rodila uspeli smo da živimo u već pet stanova, dete ima 18 meseci, i čergari profesionalno. Nema tog kreveta, automobila, aviona gde ona nije čil. Kaže Čola, da te ne odvedu Cigani čergari, mislim se, Klaro, odveli te rođeni otac i majka, imaš više km u tim nožicama nego Golf dvojka iz 88.
3. Zašto je za tebe život u Portugalu u mnogome prijatniji, od života u Nemačkoj, s obzirom na to da si okusila i najbolje i najgore od obe zemlje?
Portugal je sporiji, vedriji, sunčaniji, i sve je zbrda-zdola, što je meni srednje ime 🙂
Bukvalno, geografski je Lisabon vrlo brdovit, znači, brdo, znači Portugalci, pa kad ti pukne pogled preko beline grada, sunce zlatno, ljudi crni, omanji. Sunce veliko, reka Težo još veća, široka, misliš more, a ne znaš šta je more dok ne dođeš do ušća.
Tu te Atlantik pukne po čelendri, ostane ti sve plavo, i oko i duša. Kad te opali veličina, pa skapiraš odma´ jel´ si došo il´ si pošo. A grad i ljudi sve onako laganica.
Doduše, vole i da laju, to ti je čivava narod, ne zatvaraju usta, stalno nešto zakeraju, pričaju glasno, smeju se glasno, ali, brate, ne ujedaju.
Nemačka ti je totalno suprotno oprečno paralelni kosmos. Sve je nekako u redu, mada jeste birokratija horor, no ide, stvari se miču, ali, ali, ali…ti se niko ne miče kad stojiš u redu trudan, hoće dete na nos da ti izađe, a ti gospoja, stoj i čekaj u redu kao svi.
Svuda, ravnopravnost u ekstremu. I gde treba, i gde ne treba. Svi smo jednaki i bolesni i ubogi i trudni i stari. Svi čekamo u redu, i svi uvek i svuda čekamo svoj broj. Najčešće, ne miče ti se etiketa da si stranac.
A ja došla u dojčland, sva bitna, govorim jezik, studiram, spremna ko integralna proja od heljde da se komplet integrišem, ali ništa od toga. Verujem da je to moguće, ali nisam imala sreće. Iako bih se opet vratila, onaj nemački deo radnog mentaliteta i tog hladnog pristupa poslu mi takođe, donekle, odgovara.
Kažem Andreu, brate, kad bismo mogli da živimo i radimo pola godine u Nemačkoj, pola u Portugalu, to bi bilo savršeno.
4. Koliko je važno biti otvoren za promene, ali biti i hrabar da ih prigrliš kada su neizvesne?
Važno je, prevažno.
Ne znam da li se to uči, ili se neko rodi s tim, ko sa maybelinom, ali da bi vodio ovakav život, kofera uvek polu-spakovanih, ranac uvek spreman, moraš da imaš leđa od granita i srce od pjena od mora.
Jaka leđa da izguraš i najgore i najneočekivanije, a srce spremno da se menja, da ne boli dugo šta god mu serviraju.
Pritom, da se razumemo, najveći deo promena koje su mi se desile, sama sam dirala mečku prstem u oko, i, iako je na kraju uvek uspevalo da bude kako sam zamislila, usput sam morala da se suočavam sa nekim drugim neželjenim efektima svojih odluka, na koje nisam računala.
Bila sam skoro na ulici već dva puta, bez važećih papira u zemlji isto dva puta.
Iako je tu bilo mnogo momenata gde mi je duh bio potpuno slomljen, dala sam uvek sebi vremena da plačem, ali nikad nisam prestala da smišljam šta sutra, koji je sledeći korak da rešim situaciju.
5. Šta bi rekla da je najveći izazov sa kojim si se do sada susrela i kako si ga prevazišla?
Kada sam praktično odustala od doktorskih studija iz moje voljene molekularne biologije. Okolnosti su bile takve da sam bila primorana da sačekam jednu godinu dok ne počnem sa doktorskim programom. U međuvremenu trebalo je produžiti i boravak, a kako?
Morala sam brzinski da nađem privremeni posao da spasim boravišnu dozvolu, i tu se desio prelom. Na tom, tada naizgled nebitnom poslu, nevezan za nauku, ja sam se preporodila. Zavolela sam taj posao i najvažnije našla sam sebe – Ivanu, onu što radi ko konj, a zeza se sa ekipom ko još dva konja,
Ivana koja daje rezultate sad odma, gde ja dajem ljudima svoju energiju i oni meni njihovu. E tu sam se našla, i posle godinu dana čekanja, kad je došao momenat, ja sam rekla nauci ou revoar, aufviderzen, ćiao, bela.
Porodica je bila iznenađena, prijatelji takođe, osetila sam čuđenje u vazduhu, mislim da su tada svi mislili da pravim grešku što odustajem od, naizgled, sjajne naučne karijere.
Poslušala sam sebe i ostala sam tada u ITiju, sad sam u digitalnom marketingu, sledeći mesec prelazim u prodajni tim. Nemam pojma šta me čeka, ali udri živote, nije majka p…lišanu me rodila!
6. Ti si oduvek borac, može se reći da ti je feniks neka vrsta alter-ega. Ali kako su se stvari promenile od kada imaš Klaru, od kad si postala majka i dobila novu motivaciju, ali i novu brigu gde i kako i kuda sutra?
Od kada imam Klaru samo želim da je njoj dobro, da je na sigurnom i da gde god da smo, da smo zajedno.
Apsolutno nemam strah od selidba i papira, boravaka, i nemanja novca. Ne znam kako to da ti opišem, ali nas petoro (nas troje i dve mačke, naravno) smo sada, ono, nukleus jedra, pupak pupka, i šta god da nas zadesi tu smo.
André je tu takođe moj oslonac, moj saučesnik, moj najbolji prijatelj, Klarin papá. On je uvek tu za nas, i držimo se zajedno više nego ikada od kad imamo Klaricu.
Dakle, manje se plašim.
Zbog nje sam spremna da nosim Alpe na krkačama preko Karpata.
Drugo, mnogo, mnogo više me boli k..ofer šta drugi misle o meni i meni kao majci. I dalje umeju komentari pojedinih da me ujedu, ja iskipim u sekundi, ali sve ređe, i taj bol u međunožju je svakim danom sve jači.
7. Šta je jedna stvar koju bi promenila da možeš, koja bi ti možda u mnogome olakšala život do sada?
Da slušam svoj insekt. Ono kad mi stomak zadrhti i znam šta mi dolazi, koji kaže da sačekam bolji trenutak ili bolju osobu, da poslušam taj filing u trbuhu i da ne skačem odma na prvu loptu.
Ivana i strpljenje, sedi jedan.
Ali sam se malko poboljšala. Tu me je André uhvatio u njegovu čkolu, brale, taj pet puta meri, jednom seče, al´ što lepo seče…
Da, mnogo sam naučila od njega, kako da usporim, razmislim, kako da analiziram bolje situacije i osobe.
8. Koja je lekcija ili osobina tebi važna, da Klara nauči od tebe?
Da voli. Da voli sebe, druge ljude, životinje, prirodu.
Da poštuje sebe, druge ljude, životinje, prirodu.
Da sa poštovanjem ume da kaže Ne.
Da se bori za sebe, ali da ne gazi preko mrtvih.
Da sve što stekne bude trudom, a ne preko nepoštenja i loših ljudi. Jer sam se ja uvek trudila tako da radim stvari.
Da pokupi od mene samo dobro, nek to bude i šaka stvari, samo nek valja.
Da završim i jednom zahvalnicom:
Hvala, Klaro, rastem sa tobom, hrabrija sam, a i dlaka što sam imala na jeziku, sve su popadale od kad te imam. Jer ti si mali čovek kojeg volim više nego vrućeg leba i maslaca, i jer te poštujem. Želim da ti, sve to što osećam i pokažem – da ti je majka nežni džin, neko ko ume i da opsuje i da oplače i da se naduri, ali kad volim, i kad nešto hoćem, ima da bude.
Nisam savršena, ju, taman posla. Baljezgam ovde, i ne, nije ti majka savršena, ali je poštena, ume da prizna kad nešto ne zna i to što ne zatvaram usta ima makar jednu vrlinu, od mene ćeš, dete, makar čuti uvek istinu.
Eto, i to možeš da poneseš sa sobom, dosta.
S-Mama i Ivana
Sjajna Ivana, moja kumica, velika lavica.
🌹