Pričam pre neki dan sa prijateljicom o feminizmu, ulogama žena u poslovnom svetu, porodici, i u jednom momentu me zapita: „Kaži mi molim te, šta je najteže u roditeljstvu?“

S obzirom na to da ona sama nema dece, uputila mi je ovo pitanje kao „stručnjaku“ u pomenutoj oblasti i sa radoznalim sjajem u očima nestrpljivo isčekujući moj odgovor.

Morala sam da na trenutak zastanem i razmislim, jer samo pitanje nije ni malo naivno, a ni odgovor ne može biti banalan.

Iz nekog razloga mi je bilo stalo da pružim pravi iskreni odgovor, a ne neki ustaljeni kliše (nespavanje, dojenje, tantrumi, polazak u vrtić ili školu…)

Možda zato što sam više htela na to pitanje da odogovorim sebi, nego njoj.

Pustiti. Let go. Loslassen.

To je najteže.

Uh.

najteže u roditeljstvu

Već drugi letnji raspust Sofia provodi u Srbiji, sa bakom i dekom, bez mame i tate. Da, celo leto, da svih 6 nedelja raspusta.

Ove godine se toliko radovala odlasku kod bake i deke da je dan pred put nestpljivo izjavila „čini mi se kao da moram još 100 dana da ćekam, a ne da već sutra idem“.

Dok smo zajedno sklapale puzlu na podu njene sobe, veče pre njenog odlaska za Sribju pitala me je „mama, jel ćeš ti biti tužna što ja neću biti dugo tu“.

Sa knedlom u grlu skupila sam snagu da se blago osmehnem i kažem:

„Neću biti tužna, nedostajaćeš mi puno, svakog dana i svakog trenutka, ali neću biti tužna. Zašto da budem tužna kada znam da ćeš imati prelepi raspust, a to je povod da se bude srećan, ne tužan.“

Njeno lice se u momentu ozarilo, pala mi je u zagrljaj i rekla: „i ti ćeš meni mnogo nedostajati, ali sigurna sam da će mi biti baš zabavno.“

I to i jeste poenta svega. Promeniti perspektivu i staviti svoje potrebe, strahove, nesigurnosti i brige na stranu i prosto biti podrška za jedno malo stvorenje, koje je svakim danom sve veće i samostalnije.

I da, teško je da prihvatiš da sve više nisi centar njenog univerzuma, i da reč „mama“ ne izgovori 300 000 puta dnevno, već da može sve ona to i sama.

Pustiti.

Dati joj slobodu da bude svoja, da proba stvari, da diše i sazna ko je „bez mame“.

A mama će naravno uvek biti tu, kad i ako zatreba. Da sasluša, podrži, zagrli, pomogne, ma šta god da treba. Ali mama ne mora da kontroliše svaku situaciju, okruženje ili sitnicu.

Mama mora da nauči da pusti. A to je teško, oh kako je teško.

Kada je pravo vreme da se pusti?

Ne znam, to je vrlo individualno.

Meni je trebalo 8 godina roditeljstva i mnogoo vežbe, mnogo ujedanja za jezik i povlačenja ručne kočnice. Milion puta nisam uspela u tome, ali milion i prvi je bio uspešan.

Rekla bih to ovako, nikada nije previše rano, ali definitino može biti previše kasno.

Pa pogledajte samo oko sebe, koliko roditelja u vašem okruženju još ne pušta svoju odavno odraslu decu, koja odavno nisu deca, mnoga imaju i svoje porodice.

Ali mama mora da zna gde si i kada si došao kući, iako imaš preko 30 godina, jer mama brine.

Mama mora da živi u istom dvorištu kao i ti sa tvojom porodicom, ma još bolje i u istoj kući.

Mami moraš uvek da se javiš na telefon.

Mama mora da ti čita poruke na telefonu i zna svakog momenta gde si i s kim.

Jer mama brine.

Moram da vas razočaram, na taj način ne pokazujete deci poverenje, već ističete svoju „žrtvu“ u prvi plan. A deca nam nisu dužna ništa.

To je strah od gubljenja kontrole ili još gore od toga da postaneš manje važna, obsoletna.

Jer ako imaš kontrolu i preuzimaš zadatke, brige i mogućnosti tvojoj deci, onda ćeš im uvek biti potrebna i nikada neće moći ovo ili ono da uspeju bez tebe.

Onda si uvek i zauvek važna, nezamenjiva.

Bićeš ti važna i nezamenjiva i ako pustiš, ako im daš vazduh da dišu i iskuse život sami.

Ti ćeš uvek biti jedna i jedina baš njihova majka i uvek tu za njih, ali ne moraš da budeš ispred njih, u prvom i velikom planu.

Bolje budi par koraka iza, u senci, ne čak ni da ih pridržiš da ne padnu, nego da ljubiš rane da brže zarastu, ako se to od tebe traži.

I ne, to te ne čini manje dobrom majkom. Naprotiv.

Pusti.

Lako nije, ali je neophodno ako želimo da naša deca postanu jaki, samosvesni i samostalni ljudi, a ne mamini paraziti.

Ja gledam to ovako, moj posao roditelja nije završen, jer roditelj si od trenutka kada se dete začne do kraja tvog života, ne postoji faza u kojoj to više nisi. Ali moj formativni deo posla, postavljanje temelja i zalivanje je već obavljen.

Sada je vreme da se pusti, da raste i razvija se u predivnu osobu što već odavno jeste.

Prošle godine sa sedam, ove sa osam godina provodi leto sa ljudima koji je najviše vole, posle mene i Marka. Nećemo se ni okrenuti a sutra će ići na putovanje sa drugaricama, a prekosutra već na more sa momkom.

Nije bilo suza na uslasku u voz, ni sa njene, ni sa moje strane.

Ne čujemo se svakog dana sto puta, štaviše prođu i dani kada se ne čujemo uopšte. Pustim svkog dana po koju poruku kao mali podsetnik da mislim na nju i da je volim.

A ona kada oseti potrebu da me čuje ili vidi, poozove me i onda se site ispričamo i ismejemo. Pričamo jedna drugoj doživljanje i utiske od proteklih dana, ili prepričavamo radnju najnovijih knjiga ili glava koje smo pročitale.

I mirno spavam kada vidim njen osmeh na slikama, na video pozivu.

Nedostaje mi, da.

Ali sam i preponosna kada mi kaže „jao mama, nemam vremena da te pozovem, toliko toga radim i baš mi je zabavno“. I to mi je potvrda da radim pravu stvar.

Čini mi se po prvi put otkako sam postala majka nemam osećaj griže savesti, ne osećam se krivom ni za šta, ne sumnjam u svoje odluke, ne mislim da sam loša majka što mi dete toliko dugo nije uz suknju, ili što se osećam dobro što spavam vikendima duže ili čitam po celi dan, gotovo bez pauze.

To mi jeste znak da sam usepla da pustim.

Let go.

Loslassen.

Da, možeš i ti.

Srdačno,

S-Mama