Gledaj me, kako mogu sve!

Kada ste poslednji put nešto probali po prvi put u životu?

Koliko često se ušuškamo u svoju zonu komfora, jer je tu udobno i toplo i nema talasanja? Neka nas. Tu je sigurno. Ali koliko je to zabavno, a i koliko dobro?

Ja sam neko ko voli sigurnost, ušuškanost, ali volim i tu i tamo da probam nove stvari, da stvaram nova iskustva. Ambivalentno deluje, ali tako je. Zavisi od situacije a i mog raspoloženja. Tako sam odgajana da, kad god mogu, igram na sigurno, da se ne bih povredila, razočarala ili šta već. Ne krivim moje roditelje za to, štaviše razumem ih. Ali isto tako ne želim taj osećaj za Sofiu.

U više navrata sam pisala o tome kako je Sofia oprezno dete. Kako ona nikada neće da uradi nešto za šta nije potpuno sigurna da je bezbedno, u bilo kom smislu.

A onda se desio vrtić. Onda je vremenom počela mnogo više da se opušta i isprobava nove stvari. I na tome smo beskrajno zahvalni predanom osoblju jaslica, koji su se svakodnevno bavili njome i pružali joj potpuno drugačija iskustva od onih koje smo joj Marko i ja pružali kod kuće.

I u svoj toj raznovrsnosti uz nas i mimo nas razvila se Sofia u sebe samu. Nije ogledalo ni mene ni Marka, nije ni naša kopija. Ona je svoja.

Dokaz tome je i jučerašnje iznenađenje koje smo joj priredili. Naime u selu nedaleko od grada u kome živimo nalazi se farma na kojoj imaju mnoštvo pitomih konja i gde svako malo organizuju jahanje za decu.

Sofia je pored svoje drugarice iz vrtića u poslednjih par meseci postala opsednuta konjima i sve se vrti oko njih. Od garderobe preko igračaka, sve mora da ima obeležje konjića. Te je samim tim i bilo prirodno da Emina mama i ja organizujemo iznenađenje za naše devojčice i povedemo ih na jahanje.

Sofia do same farme nije imala predstavu o tome šta je čeka, te je samim tim iznenađenje bilo još efektnije.

E sada, ja sam očekivala da će joj trebati par minuta (čitaj desetak) da se privikne na ideju o jahanju, prilaženju konjima i svemu što uz to ide. Ali sam se prevarila i to baš.

Kako je videla drugu decu na konjima, nije mogla da dočeka da joj stavim kacigu na glavu i otrčala je sama do prvog slobodnog. Devojčica koja je vodila konja joj je pomogla da se popne, objasnila joj kako da se drži i gde i to je bilo to.

Narednih dva sata je prošlo i njoj i meni kao tren. Na svakim desetak minuta menjala bi konja, te je samim tim isprobala sve moguće veličine. Dok su konjići kaskali sve brže po šumi i proplancima, ona je vrištala od sreće i uzbuđenja i vikala „brže, brže“.

Zapravo najveće iznenađenje mi je bilo to što se ja ni jednog trena nisam ni plašila ni stresirala. Nisam imala one momente koje sve mame obično imaju (a tek ja) gde kao da na trncima sedim i strahujem da joj se nešto ne desi. Ne, ništa. Sa osmehom na licu sam škljocala svojim foto-aparatom u nedogled i bila srećna jer je ona bila srećna.

A od Sofkinog osmeha, nema veće nagrade za mene.

Ljudi koji rade na farmi su bili toliko divni, da su Emi i Sofii omogućili i da hrane konjiće kada se deo sa jahanjem završio, i da ih čak i češljaju i čiste. Bez i sekunde oklevanja i straha njih dve su i to radile i uživale.

A šta sam ja naučila iz svega toga?

O jahanju u mom detinjstvu nije bilo ni pomena, čak ni same ideje o tako nečemu. Ja sam čak i na prve svoje rolere stala tek kada sam se udala, uz ubeđivanje mog muža da ja to mogu. Bila sam ubeđena ceo svoj život da ja to ne mogu, da sam previše trapava i da je to za mene opasno jer nosim naočare. Još kada sam trenirajući košarku povredila koleno, bila sam sigurna da na rolere neću stati nikada. I nisam bila u pravu. Stala sam, naučila da vozim sa 25. godina i bila sam oduševljena. Hej, pa ja i to mogu.

Od tada za mene ne postoji nešto što ne mogu. Mogu da probam pa da ne uspem. I neće mi biti svejedno naravno, ali sam naučila i sa porazom da se suočim šampionski (bar mislim da jesam). A tek kada vidim kako Sofia može sve i kako želi sve, to mi daje dodatnu snagu i motivaciju da mogu i ja. Te ko zna, možda uskoro i ja sednem na konja… Jer zašto da ne?

Sofia je juče probala da jaše konje i oduševila se. Sutra će probati nešto drugo. A ja ću biti tu da je bodrim, podržavam i omogućim koliko mogu i naravno da učim od nje. Ko kaže da samo deca moraju da se ugledaju na roditelje? Ja kad porastem biću kao moja Sofia.