Nije revolucionarno, ali deluje

Sami smo sebi najveća prepreka.

O znam, zvuči tako prazno, izlizano i, štaviše, glupo. Sve dok te ne udari u glavu.

U prethodnom tekstu sam pisala o krizi inspiracije i nemogućnosti da se uprkos naporima i malim trikovima pokrenem i konačno završim to mrsko poglavlje koje me muči već mesecima.

A problem je sve vreme bio u meni.

Ja bih sela ispred laptopa i rekla „ja ovo ne mogu“. I eto ti mentalne kočnice. A kada je sam postaviš, teško da sama od sebe može da ode. I nije.

Svakoga dana bi tražila izgovore zašto ja ne mogu prosto da sednem za sto, ispred mog voljenog Sony Vaio-a i krenem da sklapam u smislenu puzlu sve ono što sam do sada pročitala o datoj temi. I nije mi bilo lako. Pre nego što sam i počela pomislila sam da bi možda bilo bolje da zapravo odem kući da radim, jer mi svi ovde u čitaonici smetaju, te mi je prazan laptop, te mi ne odgovara muzika koja se trenutno čuje kroz moje slušalice, te pogledam na sat i vidim da imam još samo tri sata da nešto uradim, a to je premalo za bilo šta konkretno.. I tako u nedogled. Prokleta prokastrinacija!

I sve vreme u glavi strah. Strah od neuspeha. Strah od toga da nisam dorasla zadatku. Strah od sebe.

I da, znam, sve je to u mojoj glavi. Svi oko mene mi uporno pričaju „možeš ti to, naravno da nije glupo to što pričaš i pišeš, bla bla bla“. Ali ako je problem u mojoj glavi, iz koje treba da izađe i suština svega ovoga tj. poglavlje za master rad, onda su na istom mestu i problem i rešenje. Valjda…

Drama queen, o da, to sam ja i evo javno priznajem (mada samo kada je intelektualno-edukativni aspekt u pitanju).

I waaau momenat nije došao iz vedra neba. Ne, ne.

Pre nekoliko dana je jedan od ljudi koji su pročitali moj tekst o krizi, meni potpuni stranac, napisao komentar – parafraziraću: „kada sam u krizi, prosto sedim i radim, i ono krene“. Na prvu loptu mi se to činilo apsolutno glupo. Da, dobro, super, tako i ja zvučim kada sam, što bi rekli hipsteri „u pozitivnom vajbu“, ali meni treba savet i iskustvo nekog ko je trenutno „down“ kao i ja. Bilo je još interesantnih predloga, nije da nije. Mada se ništa meni to nije činilo kao „aha, to je to!“

Danas je isto bio jedan od dana kada sam ustala rešena da se pokrenem i konačno nešto uradim (mada to mi se dešava svakog jutra). Došla sam na Uni, jer jel´te, promena prostora može pozitivno da utiče, natočila pun termos kafe, meditirala na suncu, vozila bicikl i šta još sve ne od malih rituala koji bi trebalo da me trgnu i pokrenu. I tako sam izgubila ponovo nekoliko sati u, pa zapravo, NIČEMU.

Laptop otvoren, a ja u glavi samo imam misao „ja to ne mogu“.

I onda sam krenula da pišem. Ne sa namerom da to uradim. Prosto, tako… Nisam razmišljala o tome da li je glupo, gramatički ispravno ili smisleno. O tome ću misliti kada budem radila korekturu. Sada je važno da pišem. I posle nekog vremena mi je došlo iz … u glavu – pa ja pišem! Bravo Mima! Genije si, nema šta.

A onda me je tresnulo u glavu, zapravo treba stvarno samo da sedneš i da pišeš. I od prvog naleta gluposti, do gotovog poglavlja te deli možda pola sata, sat, dva. Ali makar na kraju dana nećeš se osećati kao najveći promašaj na svetu, jer si konačno nešto uradio.

Tako da hvala gospodinu koji mi je otvorio oči. A i svima onima koji mi uporno pričaju „možeš ti to“, samo nastavite, ima ploda očigledno.

Sama sebi jesam najveća prepreka i jesam previše samokritična, i jesam perfekcionista. I verovatno se sve to neće promeniti ni preko noći, možda neće nikada.

Ali makar pišem. I ne smem da dozvolim sebi da „NE“ dospe u sintagmu „ja to mogu“.

Samo da potraje.

Držite mi palčeve.

S-Mama