Na plaži u prosečnom malom Grčkom mestu možete da sretnete različite tipove ljudi, ne samo u zavisnosti iz kojih zemalja dolaze nego i vezano za način (ne)vaspitanja i (ne)kulture.

Tri dana provedena na plaži su i više nego dovoljna da se skupe utisci za celu knjigu, a kamo li za tekst ili dva.

Ali nije svaka situacija vredna da bude zabaležena, dok je neke preko potrebno obelodaniti.

Nisam mogla da ne čujem razgovor bračnog para koji se odvijao na ležaljkama tik pored nas, ne zato što preterano volim da prisluškujem nepoznate ljude, već zato što ton razgovora nije bio ni malo tih. Htela ne htela, bila sam svedok njihove rasprave.

Elem, muškarac starosti 30tak godina konstitucije i težine prosečnog zadriglog morža, kreće da drži bukvicu svojoj supruzi, koja sedi tik uz njega, dok se njihovo trogodišnje dete bezbrižno igra u pesku.

„Stvarno bre, mogla bi konačno malo da smršaš! Vidi se na šta ličiš!“, grokće on na nju, prstom pokazujući na predeo njenog stomaka.

Isprva bez ijedne reči, ona instinktivno ustaje i zbunjeno gleda u svoj stomak.

„Što, šta mi pa fali?“ odgovara odbrambeno ona instinktivno gestikulirajući da zapravo uopšte nema „veliki“ stomak.

Ali njemu to nije dovoljno.

Nastavlja da je verbalno vređa, rečima koje ne bih da citiram na ovom mestu, jer ipak postoje granice pristojnosti, koje on očigledno ne poznaje.

Celu situaciju začinjuje i cinični podsmeh lika, koji sedi pored njega (pretpostavljam najboljeg ortaka, jer po konstituciji, a očigledno i mentalnom sklopu liče jedan na drugog, kao jaje jajetu).

„Pa brate stvarno, pogledaj je koliko se zapustila“, stavlja trešnjicu na tortu morž, okrećući se direkt ka drugom primerku iste vrste.

Posramljena žena seda i instinktivno prekršta ruke preko stomaka, kako bi pokrila svoje „nesavršenosti“. Nakon nekoliko trenutaka čak ustaje i oblači haljinu za plažu.

Najtužnije je što ovakve situacije nisu retke i slična muška ponašanja su nažalost vrlo opšte prihvaćeno u našem okruženju. Neki bi ih čak uvrstili u pojam na koji sam posebno alergična – tradiciju.

Niko nema pravo da drži bukvicu drugima o fizičkom izgledu. Apsolutno je irelevantno u kom su srodstvu ili odnosu verbalni nasilnik i njegova žrtva.

Bio i najrođeniji, muž, žena, majka, otac – nebitno je, štaviše u pomenutim situacijama komentari takvog tipa imaju još toksičnije dejstvo.

Toksična muškost tipičnog balkanca iliti domaćina, obično se poklapa sa njegovim fizičkim izgledom, jer po nepisanom pravilu on je taj koji može da izgleda kako god želi i „zapusti se“, koji nosi zadrigli stomak sa ponosom kao trofej. Kao da je stomak dokaz muškosti ili statusa.

Ali zato isti ti domaćini očekuju ili pak zahtevaju, kao morž sa plaže, od (svojih) žena da uvek izgledaju kao da su upravo bile fotkane za naslovnicu Cosma.

Dupli standardi!

U jednoj vezi kratkog veka, dobila sam komentar od tadašnjeg partnera da bi „bilo vreme da se ponovo izdepiliram“. Jedina stvar – koja je brzinom poteza ruke kada se traka hladnog voska uklanja sa kože -, nije bilo odstranjivanje dlaka sa mojih nogu, već njegovo prisustvo u mom životu.

Jer tako bezbolno počinje, danas popravi ovo, sutra ono i za tren oka ne osećaš se dobro u svojoj koži i hraniš nesigurnosti njegovim odobravanjima. Ne, hvala.

Živimo u svetu koji je sam po sebi tako postavljen da devojčice od malena programira da budu nesigurne i da nešto nije uredu sa njima, da treba da se konstantno „popravljaju“, depiliraju, utežu, šminkaju… Sa sve podkontekstom: da bi bile privlačnije muškarcima.

Svet vrišti sa svih strana: nešto ti fali! A pomenuta ponašanja bliskih ljudi samo dodatno doprinose ovom trendu.

Muškarac može da bude morž i ne gubi svoju vrednost, ali žena mora da bude model sa piste?! Noup. Not on my watch!

Žena može da izgleda baš onako kako njoj prija, kako se sama oseća dobro u svojoj koži. 

Pročitaj to ponovo!

A kakav epilog je imala priča sa početka teksta?

To je jedna od onih situacija u kojima treba nasilniku dati do znanja, na fin i možda njemu nedokučiv način da je njegovo ponašanje nedopustivo.

Zato demonstrativno ustajem, prilazim pomenutom „alfa-mužjaku“ i nonšalantno dobacujem:

„Sva sreća pa si ti pljunuti Brad Pitt.“

Nije očekivao.

A nije ni ona.

Blagi osmeh prećutne saglasnosti i ženske solidarnost je zasijao na njenom licu.

Muka mi je više da sedim i gledam, ćutim i time prećutno odobravam pomenuto ponašanje.

Svesna sam da neću time promeniti ni njega ni njegovo ponašanje, ali ostaje mi nada da ona zna da nije sama i da smogne snagu da se zauzme za sebe, zbog sebe, a još više zbog njene devojčice, koja joj se bezbrižno igrala tik uz njena stopala.

Jer deca uče posmatrajući nas, nikada to ne gubite iz vida.

Srdačno,

S-Mama