Znate one ljude koje nikada u životu niste upoznali lično, ali imate osećaj ne samo da ih poznajete, nego svaki put kada se zapodene neka virtuelna konverzacija, sa njima pričate kao da se znate već jako dugo, a i delite nebrojeno mnogo istih i sličnih stavova?
E baš takvu jednu predivnu osobu u moj život je doveo naravno Instagram, ko bi drugi.
Ema (@Sugarlema) je moja „mamateljica“ iliti mama prijateljica koju sam za sada samo virtuelno upoznala preko Instagrama. Osim činjenice da je i sama živela u Nemačkoj i da ima predivnu ćerkicu (Tesu), nas spaja i ljubav prema psima. Naime, od skora Tesa ima ne jednog, već tri čupava preslatka drugara sa kojima deli život.
S obzirom na to da je Ema u više navrata na svom Instagram profilu pisala o svom životu u Nemačkoj i posebno o preseljenju u Amsterdam i životu tamo, naša današnja tema neće biti ni jedno ni drugo.
Naša tema je život sa detetom i psom tj. psima.
Ema: Pre svega hvala na ovako divnim rečima u uvodu draga Milice, simpatije su obostrane i nadam se da će nam se putevi ukrstiti jednog dana te ćemo uživati i u nekoj kafi uživo čim pre! Što se tiče naše teme o životu sa detetom i psima, daću iskrene odgovore, ali trudiću se da u isto vreme budem i objektivna, kako bih tvojim čitaocima pomogla u donošenju prave odlike kada su kucni ljubimci u pitanju 🙂
- Draga Ema, kada ste se i kako odlučili da uzmete Čelika? I ko se tu na koga više privikavao Tesa na njega ili on na nju?
Čelik je u naš život došao pre Tese. Dve godine je stariji od nje. Uzeli smo ga svega mesec dana nakon što smo Nikola i ja počeli da živimo zajedno. On je Westie terijer (zapadno škotski beli terijer) – sama reč “terijer” govori dosta 🙂 Ima jako prgavu narav! Naravno, svaki pas ima svoj karakter, nevezano od rase, ali mislim da je Čelik klasičan knjiški primer svoje rase. Do Tesine druge godine on se trudio da je ne primećuje. Okretao je glavu i sklanjao se od nje kada bi bila u njegovoj blizini – bio je nezainteresovan za novog člana porodice.
Ipak, nakon sto je ona počela njega da „primećuje“: da se igra sa njim na artikulisan način, i da ga hrani, krenule su dogodovštine bilo je tu malo čupanja dlake, farbanja i šminkanja šljokicama, navlačenja odela od lutaka i rođendanskih kapica na glavu… Ne baš poželjne aktivnosti za jednog terijera. 🙂 Danas, ne mogu da kažem da imaju neki poseban odnos. Čelik je ostao vezan prvenstveno za mene, a ona, što je starija i razumnija, to više prihvata njegovu narav i ne insistira na igri kada on to ne želi, ali i dalje obožava da ga hrani i da ide u šetnju zajedno sa njim.
- Ono što je od velike važnosti za mene, a što sam iskusila tek pošto smo dobili Benija, je važnost ljubimaca za život i odrastanje malog deteta. U čemu se ogleda ta važnost za tebe? Šta je ono najlepše što je taj suživot doneo vašoj porodici, ali pre svega Tesi?
Uh, na ovo pitanje bih mogla da pišem i pišem… U suštini ja sam ta koja je odrastala sa životinjama i mislim da se ne secam nijednog momenta u životu da u kući nismo imali barem dva kućna ljubimca! Pse, mačke, papagaje, kornjače, ribice, morske prasice.. Donosila sam kući povređene ptice da ih lečim, punoglavce da se pretvore u žabice, čak sam i grejala jaja prethodno nađena u zoo vrtu da mi se izlegne pile :)) Odrastanje mog deteta sa ljubimcima se nije dovodilo u pitanje. Moj muž je neko kome su životinje u kući bile branjene, ali nije se protivio svojim novim drugarima. Nekada mislim da on uživa u njima i voli ih više nego ja. 🙂
Ako bih morala kratko da odgovorim na tvoje pitanje šta nama i Tesi donosi suživot sa, sada, tri psa, rekla bih kratko i jasno: pregolemu LJUBAV! Ljubimce nikada nisam doživljavala kao obavezu, i meni kao maloj niko nije nametao ono “Možeš da imaš psa, ali moraš da ga šetaš”, “Uzećemo, ali ako se ne budeš brinula ljubimac leti napolje”. To je tako bezveze…
Oni nas bezgranično vole, i sve obaveze oko njih pređu u naviku, a za uzvrat dobijamo tu pregolemu ljubav!
- Kako ste se odlučili da uzmete još dva psa, pored Čelika? Koliko je to promenilo vašu svakodevicu?
Vraćam se na početak i priču o Tesinom i Čelikovom odnosu. Kako je on stariji od nje, pa još i prgavog karaktera, a rekla bih i razmaženog, njihov odnos nikada nije bio previse ljubavan. On je prosto u velikoj meri ostao vezan za nas dvoje. Tako je, u nekom trenutku Tesa krenula da se žali na to što „mi“ imamo Čelika, a ona nema njenog psa, koji je voli i koji će da spava sa njom kao što Čelik spava sa nama… Pitanja i potpitanja su postajala sve intenzivnija, a znala je da bude i jako tužna što nije dovoljno velika da ga sama šeta, ili što ne želi da se igra sa njom.
Kod nje se zaista videla ogromna želja da imamo još jednog psa. Odolevali smo dugo, ne zato što nismo želeli novog ljubimca, već zato što živimo u Holandiji sami, i svaki put kada putujemo moramo da lomimo glavu kome da ostavimo da čuva Čelika, a tek još jednog psa.:)
Inače, Čelika u šali zovemo „leteći pas“ – mislim da je više puta leteo avionom od mnogih ljudi koje znam. 🙂 On je divan u avionu i nikada nije pravio probleme, te smo sa njim letovali, zimovali, obilazili Evropu! U principu, ovde nije teško naći pet friendly hotel, čak i visokog ranga. Ali još jedan pas?
No, kupili smo kuću sa dvorištem, i odlučili da Tesi ispunimo želju! Namera je bila da uzmemo samo jednog psa, ali kako sam ja crazy dog lady i kako nam se vlasnica odgajivačnice iz Rusije, gde smo prvenstveno kupili samo Ružu, uvukla pod kozu i slala nam snimke Ruže i njene sestre, naše buduće Džesmin, koja je nažalost prerasla dob za prodaju jer je rođena u doba najgoreg karantina, bilo nam je žao da ih razdvajamo. Presekli smo i odlučili da uzmemo obe :))) Pomeranci su malecki psi, u šali volim da kažem da njih dve zajedno sa Čelikom imaju jedva 12 kila, što mu dođe kao jedan iole kršten pas. 🙂
- Kako izgleda život sa tri psa i malim detetom? Šta su prednosti, a šta mane?
Ja stvarno ne mogu da kažem da sam za sada uvidela neku preteranu razliku u životu sa jednim i sa tri psa. Treba da im se posveti malo više vremena, da se nahrani troje gladnih usti i počisti za njima, ali u pitanju su mali psi pa je sve to mnogo jednostavnije.
Zimus smo svi skupa išli kolima za Srbiju i vratili se. One su bile fenomenalne, možda jer gledaju Čelika i usvajaju od njega. Mogu ostati i same kod kuće bez problema, nikada od kada su došle nisu napravile nikakvu štetu, nisu ništa pojele ili uništile. Totalno su se adaptirale na naš bioritam i stil života. Ruža je najmlađa, pa zna da zakuka kada izlazimo, ali i to polako prestaje kako se bliži prvoj godini.
Opet moram da naglasim, one su jako mali psi, da ne kažem minijaturni. Sigurna sam, da su u pitanju veći psi, imali bismo mnogo više obaveza i verovatno da ne bismo pristali na još dva psa, čak ni Čelikove veličine (8kg). Njima dvema je dovoljna jedna šetnja dnevno i dvorište. Tesa ih uglavnom hrani pre škole i uveče pred spavanje, to je već postao ritual. Ona ih smesta u ogradicu u kojoj spavaju i zaista je uživanje gledati je kao se povezuje sa njima.
Dodala bih i to da se nijedno od njih troje ne linja, i uz redovno četkanje zaista nemamo ni jednu dlaku u kući. Da zaključim, svakodnevne obaveze oko njih su zaista minimalne. Jedino na šta “trošimo” punooo vremena je maženje i ljubljenje u svakom slobodnom trenutku 🙂
Mane..
Pa ja uvek kažem svakome iskreno, ako razmišljate o manama imanja kućnog ljubimca onda je najbolje da ga ne uzimate! A prednost je uvek i zauvek ljubav i sreća koju jedni drugima pružamo 🙂
5. Da li je bilo komentara „od spolja“ koji su se odnosili na uzimanje pasa, umesto da ste rađali još dece? I kako se sa njima nosiš ukoliko ih ima tj. kako na njih reaguješ? Koji je tvoj stav generalno o ovoj „problematici“?
Rado ću odgovoriti na ovo pitanje 🙂 Ljudi koji nas dobro znaju i vole imali su samo reči oduševljenja kada su čuli da smo postali fantastična šestorka.
Ako nam je bitno mišljenje drugih ljudi, bitno nam je šta misle ljudi koje mi volimo i poštujemo, a ružnih komentara poput tih koje si navela zaista nismo imali (bar ne za sada).
Mislim da bi ih zasigurno bilo da živimo u Srbiji, ali ovde smo za sada pošteđeni te malograđanštine! Živimo u komšiluku punom kako kuca tako i maca, a prvenstveno dece. Preselili smo se u predgrađe Amsterdama, koje je porodično mesto, i do sada sa Tesom i tri psa nismo naišli ni na jedan osuđujući pogled, a kamoli reč. Naprotiv, često izmamimo osmehe i tople reči. Mnoge komšije smo tako i upoznali i u kraju nas već svi znaju kao glasnu ekipu 🙂
Posle pet godina života van Srbije, postao mi je skoro potpuno stran taj osuđujući pogled na tuđe živote. Ovde je tuđa intima svetinja i nikada vas neće priupitati pitanja poput tvog gore spomenutog. Meni je to sigurno jedan od najjačih utisaka života ovde. Neko će reci da je to “zato što su otuđeni i hladni”, a ja na to kažem: Ne!
Takvi su jer oni zaista vode svoje živote i dragoceno slobodno vreme ne troše na zadiranje u tuđu intimu!
- Zeitgeist nam ne dozvoljava da zaobiđemo i najaktuelniju i sveprisutnu temu – koronu. U kojoj meri je Tesi pre svega, a i vama, društvo pasa pomoglo da se (iz)borite sa izazovima koje nosi današnjica?
Ruža i Džesmin su nam stigle u oktobru mesecu iz dalekog Sibira 🙂 i od tada je naša svakodnevica živnula maksimalno! Čelik je pas koji je u kući kao mačka, uglavnom spava, malo glođe kosku, ali je nečujan, dok su ove dve veverice toliko aktivne da prosto šta god radili biće vam tu kod nogu i sudelovaće u svemu!
Zaista uživamo u svakom trenutku sa njima, a moram priznati da nas je lockdown u doba korone zasigurno i doveo do te odluke da ekipu proširimo po kratkom postupku:)
Jedva čekamo lepe dane da se negde zaputimo sa sve troje u prirodu. Koliko Tesi uživa sa njih dve, to ne mogu adekvatno da opišem, ali zaista su to svakodnevne scene u kojima se topite od slatkoće! I nema tu nikakvih pravila, vodi nas ljubav i sreća koju pružamo, kako mi njima, tako i oni nama, i pritisak za ovih šest meseci kako imamo tri psa zaista nismo osetili ni na tren. Sve je apsolutno spontano i blesavo u našim životima od kada su njih dve došle u ekipu 🙂
- Da li postoje razlike u načinu čuvanju pasa u Nemačkoj i Holandiji? I ako postoje, koje su one koje su za vas značajne?
Ovde u Holandiji, za razliku od Nemačke, u mnogim opštinama niste u obavezi da plaćate porez na psa, i nemate obavezno osiguranje za psa (pišem o Berlinu i toj regiji, jer znam da ni to nije isto svuda u Nemačkoj). Ovde smo jedino platili registraciju u kinološkom savezu, i plaćamo im dobrovoljno zdravstveno osiguranje. Nažalost veterinarske usluge su ovde jako skupe, a osiguranje može pokriti samo jedan deo troškova u slučaju hitnosti.
U Berlinu nismo imali probleme te vrste, tako da ne znam konkretno kako to tamo funkcioniše, ali ovde bolnice za ljubimce izgledaju čak i bolje i opremljenije od bolnica za ljude 🙂 Hitna pomoć za ljubimce u urgentnim slučajevima dolazi na kućnu adresu, svi su izuzetno ljubazni, čak su nas zvali nekoliko dana nakon odlaska u bolnicu da pitaju da li je ljubimac dobro! Uvek gledaju kako mogu da vam pomognu oko plaćanja, proguraće kroz osiguranje koliko mogu, napisati da je nešto hitno iako nije, itd. Tako da, sto se tiče zdravstvene nege za ljubimce, iz ličnog iskustva, rekla bih da je sve na jako visokom nivou.
Moram da iskoristim priliku da napišem da je Holandija postala prva zemlja koja nema pse i mačke lutalice na ulicama. 🙂 Inače, ovde je uobičajeno da mace same izlaze u šetnju i vraćaju se svojim kucama. Postoji čak i policija za životinje DIERENPOLITIE, sastavljena od specijalno obučenih službenika koji će doci ako ih pozovete zbog sumnje da neko od suseda zlostavlja životinju, ili bilo koje situacije za koju smatrate da ugrožava životinju!
Za kraj, hvala još jednom na poverenju da iskažem svoje mišljenje o životu sa kučnim ljubimcima, i završila bih mojim omiljenim citatom Orhana Pamuka “Psi razgovaraju, ali samo sa onima koji znaju kako da ih saslušaju” 🙂
Puno zagrljaja šaljemo iz (bar u trenutku dok ovo kucam) sunčanog Amsterdama! :))))
S-Mama i ŠugarlEma
Ostavite komentar