Studiranje u drugom stanju i kasnije sa detetom svakako nije najlakši posao na svetu, ali je apsolutno izvodljivo.
Svaka trudnoća je sama po sebi specifična i samo vaša. Svaka buduća mama je jedinstvena. Tu se ne mogu odrediti pravila. Na početku trudnoće meni je bilo ostalo 6 ispita do trenutka kada ću moći da se posvetim pisanju master rada. U tom semestru sam uzela tri predmeta (dva seminara i predavanje).
A kako izgledaju master studije u Nemačkoj?
Moje studije koncipirane su tako da tokom semsestra posećujem seminare tj. predavanja na kojima svaki student ima obavezu da pročita zadate tekstove za svako predavanje. Nema kolokvijuma niti testova, već svako mora da u toku semestra održi referat na osnovu jednog od zadatih tekstova. Na kraju semestra svaki student, u dogovoru sa profesorom, bira temu koja ga interesuje i koja je vezana za tematiku seminara/predavanja i u obavezi je da do početka sledećeg semestra (tj. tokom raspusta) napiše rad od ca. 25 strana. (nadam se da ovo ne zvuči previše komlikovano, jer zaista nije, štaviše ovakva vrsta studiranja je aktivna i pre svega vrlo zanimljiva).
Elem, za vreme trudnoće posećivala sam dva takva seminara i jedno klasično predavanje, gde se na kraju semestra polaže pismeni ispit. Naravno da mi se nije uvek išlo na predavanja, pogotovu u onom periodu trudnoće kada sam mogla da zaspim u svakom trenutku i na svakom mestu. Ali s obzirom na to da je moja trudnoća, hvala Bogu, bila bez ikakvih komplikacija, i zato što zaista obožavam i uživam u svojim studijama, uspevala sam da budem redovna i aktivna na predavanjima.
Na kraju semestra sam polagala jedan pismeni ispit, kao i svi u amfiteatru. A kada je raspust tj. period bez predavanja počeo, najveći deo dana sam provodila u biblioteci čitajući literaturu i pišući svoje radove. Nisam se pravila kao da se ništa nije promenilo, jer sam se ja pre svega fizićki menjala gotovo iz dana u dan. Češće nego inače sam morala da pravim pauze za toalet. Od dugog sedenja bi mi utrnule noge ili bi me zabolela kičma, pa sam morala češće i da šetam po kampusu. Ali ništa od navedenog mi nije padalo teško, jer moja beba je moja motivacija!
Lajtmotiv mi je bio – što više ispita završim sada, moćiću više i duže da se posvetim mojoj ćerkici kada dođe na svet. A za seminarske radove su mi profesori izlazili u susret, time što bi mi dali produženje termina za predaju rada, što mi je bilo od ogromne pomoći. Prvo zato što sam sebi smanjila stres da moram da završim kada i svi ostali (a oni nisu imali malo biće koje raste u njima i sve propratne efekte toga). A drugo, jer je to značilo da rad zaista može da bude kvalitetan, jer se ne radi na-vrat-na-nos, već sam dobila dovoljno vremena.
Međutim, kako se približavao termin za porođaj, a ja bivala sve veća (što mi je jako opterećavalo kičmu i nije mi dozvoljavalo dugo da sedim), morala sam da ostajem kod kuće, ali sam nastavljala da pišem. Rad i učenje od kuće može biti motivišući, ali može i da vas uspori. Meni je jedan od motiva da svakog dana čitam i pišem svakako bila i činjenica da mi je krevet na dohvat ruke i da mogu da legnem i odmorim kad god poželim. Uspela sam da završim i radove. A privođenje kraju jednog od njih svakako zaslužuje poseban tekst.
Naravno htela sam i da osetim sve čari trudnoće i da se što bolje pripremim za dolazak naše ćerkice na svet, tako da svakako nisam provodila svaki mogući trenutak u toku dana radeći. I smatram da je to jako važan aspekt – treba uživati! Bilo u trudnoći, a posebno kada beba dođe na svet, treba uživati u svakom trenutku, jer to je ono što se pamti.
Jedno je sigurno – ako zaista volite to što studirate i posvećeni ste tome, beba može biti samo dodatna motivacija da budete što bolji!
Srdačno,
Ostavite komentar