Ko je S-Deda? Kako je nastao? Gde se krio do sada?

Neke stvari treba da odleže dobro, da bi ugledale svetlost dana. Da li je razlog tome emotivne ili druge prirode, nije ni važno. Važan je taj trenutak spremnosti da se emocije, davno stavljene na papir prenesu u javnu sferu.

A važno je da budu javne. Da se čuju i čuvaju. Da se znaju. Jer čim se osećaju, onda su i stvarni. Te zašto ih kriti?

Te tako danas, posle punih 6 godina „ležanja u tami jedne sveske“, svetlost dana je ugledao tekst mog tate, a Sofkinog deke, napisanog iskreno i iz srca onda kada je Sofka došla na svet.

Kako izgledaju misli i osećanja jednog Super Deke?

Tekst je sada dostupan u originalu i celsoti:

Deda – šta je to?

Večita dilema – da li je „deda“ neko poslednje zvanje u životu, da li se stvarno ulazi u treće doba, da li se stvarno tamo negde nazire kraj…

Stvarno veliko filozofsko pitanje o kome ne bih, o tome će filozofi.

Ja sam od pre 20 meseci (sad već 6 godina) postao deda u svojoj 55 godini života.

U šali često kažem da sam taman na pola.

A zašto na pola?

U prvoj polovini sam pokušao da se ostvarim kao čovek – nadam se dobar.

Da se ostvarim kao profesionalac u svom poslu – nadam se dobro.

Da budem dobar suprug i ostanem to do večnosti.

I najbitnije da budem dobar otac.

Da to sam sigurno, jer svakodnevno dobijam potvrdu toga od svojih dveju predivnih ćerki.

One to potvrđuju svojim ponašanjem, svojim odnosom prema životu, obavezama…

Nije jednostavno izvajati dve lepotice, ali kad imate divnu suprugu koja ih je rodila, i uz moju pomoć vaspitala u dobre ljude pre svega, sva muka se zaboravlja.

Sada smo nas dvoje mirni, jer smo uspeli.

Sada smo mirni, jer uživamo u njihovoj sreći i uspehu.

Sada smo mirni, jer smo uz prvog predivnog zeta dobili i prvo unuče.

Dobili smo Sofiu.

E onda počinje druga polovina života.

Počinje S-Deda.

Priča S-Dede počinje ovako:

Ćera sa suprugom – DALEKO!!!

Žive, uče, snalaze se, bore se.

Kaže im jednog dana stari tatko staru srpsku izreku:

 „A kupus u kacu, a dete u kuću!

U redu te vaše navike, ama…“

Zet kaže:

„Stari tatko, mi turismo kupus (mada mu vreme nije)“

I počinje najveća sreća i čekanje bebe.

Elem, rodi se beba.

Kreće stampedo: čišćenje, pesme, dernek i pripreme za polazak – treba videti Sofiu!

Put od 1320km je bio san.

Na trosedu dnevne sobe vidimo POMORANDŽU staru 5 dana.

EJ, UNUKA!

Ostalo je istorija…

Zašto je zovem POMORNDŽA?

I naša deca su imala mali problem sa žuticom, ali ovo…

Ovi Nemci skroz drugačiji pristup imaju.

A mi moramo da slušamo, jer to je naša unuka!

Držati svoje dete sa 5 dana i svoje unuče sa 5 dana, nije isto.

Ovo mogu da osete, samo oni koji imaju tu sreću, izvinjavam se onima drugima.

Oni ne znaju šta su propustili u životu.

S-Deda