Radi ono što voliš?!

Da li je narativ radi ono što voliš na poslovnom planu nešto čemu treba po svaku cenu da stremimo ili samo moderna utopija?

Upravo sam naišla na fantastičan tekst Marka Mansona (autora jedne od mojih omiljenih knjiga ikada „The subtile art of not giving a f**k“). Ukratko, Mark u tekstu na svom sajtu naglašava

da ko kaže da moraš da zarađuješ od onoga što voliš da radiš?! Hajde da normalizujemo to da je moguće baviti se poslom od 9 do 5 koji nema direktne veze sa tvojom pasijom, i osim toga plaća ti račune, a pri tom ti ostavlja mogućnost da u slobodno vreme radiš ono što voliš.

Do Markovog originalnog teksta doći ćeš klikom na sliku.

Ovo me je dovelo do „AHA“ momenta.

Radi ono što voliš po svaku cenu?!

Ideja o sleđenju svojih snova nije sama po sebi pogrešna. Naprotiv. Celi „pokret“ koji stoji iza toga da ne treba da celi život „rmabš“ i budeš nezadovoljan poslom kojim se baviš, već da se pokreneš kako bi bio zadovoljniji, je super.

Ali kao i svaka dobra ideja, i ova je promenila svoj prvobitni oblik i prerasla u monstruma koji nas napada sa svih strana popularne kulture i vrišti na nas: „kako to misliš ne zarađuješ milione radeći ono što najviše voliš na svetu, i to sa konstantnim osmehom na licu? Šta nije uredu sa tobom, pa toliki su uspeli…“

U idealnom svetu ili makar onom imaginarnom punom Instagram gurua i uspešnih sanjalica, “radi ono što voliš” je imperativ od kog čini se nema odstupanja.

A da li je to baš tako?

Svaka čast ljudima koji su uspeli da spoje svoje “snove” sa realnošću i od njih žive.

Ali istom merom svaka čast i svima onima, čija realnost ne oslikava ovaj nametnuti ideal.

Day job vs. dream job

Da, ja najviše na svetu volim da pišem.

Ali ne, ne mora pisanje da mi plaća račune.

Time što moje pisanje nije uslovljeno i opterećeno stavljanjem hleba na sto, ono je slobodno i može da slobodno živi i slobodno diše.

Jer ima nešto oslobađajuće u tome da radi ono što voliš ne mora per se da se odnosi samo na “zaradi” od onoga što voliš.

Hajde da normalizujemo ideju da je potpuno uredu raditi posao od 9 do 5, koji nema puno veze sa vašim snovima, a sa druge strane omogućava vam da neke drugi kvaliteti izađu u prvi plan.

Da, ja radim od 9 do 5, u IT sektoru, kancelarisjki posao, iako sam kreativna duša. I nisam jedina!

Ali to mi je omogućilo da mogu da pišem ono što volim, ono što osećam i da ne razmišljam i strahujem da li će mi to doneti lajkove ili klikove, ili dovoljne količine novca da od samog pisanja mogu lagodno da živim.

Pisanje radi pisanja i uživanja, pisanje koje je slobodno i neuslovljeno.

Ti si tvoj posao?!

Ja sam prva pobornik toga da svako u životu treba da se bavi upravo onim što mu prija i donosi neku vrstu satisfakcije – bila ona u novcu, dobrom radnom okreženju, samom poslu ili nečemu petom. I naravno da nije moguće u svakom poslu pronaći sve to.

Ali šta ako u “dnevnom poslu” osim novčane satisfakcije pronađemo neki novi, drugačiji deo sebe? Deo koji je čučao u mraku potisnut idalom o “kreativnom životu”? I zašto ne bismo uklopili ta dva dela sebe, bez griže savesti ili osećanja manje vrednosti?

Jer mi nismo naš posao ili titula! A vrlo često smo svedeni upravo na to.

Razmislite samo, kada se s nekim upoznajete taj će vas sigurno u nekom trenutku pitati šta radite tj. čime se bavite. A vaš odgovor će, potpuno sam sigurna, biti ime vaše titule na poslu ili sa fakulteta.

I tako mi sami sebe društveno deifnišemo upravo na taj način “ja sam svoj posao”.

Ali nismo!

Svi smo mi mnogo više od toga.

Da moguće je da budem i pisac, i mama, i bibliofil, i feministikinja, i supruga, i IT-konsultant. Sve sam to ja. I svaka ta uloga na površinu izvlači određeni deo mojih kvaliteta i skilova.

I zato ne pristajem da se definišem kao jedno i ne pristajem na ideju “idealnog” bilo čega, u ovom slučaju – posla.

Osim što sam kreativna duša i najviše na svetu volim da pišem i čitam, ja obožavam i nove tehnologije, i uživam u tome da ljude naučim nečemu što do tada nisu znali, da im pokažem lakši i efikasniji način da se nešto odradi, i generalno obožavam da pomažem ljudima.

I eto, u poslu koji trenutno radim su baš ti moji kvaliteti izašli u prvi plan.

I iako nisam “sanjala” o ovom poslu, radim ga zaista sa osmehom na licu, već više od godinu dana.

Pišem zato što volim, a ne zato što moram!

Što se pisanja konkretno tiče, kroz istoriju je više puta pokazano da su mnogi autori i autorke već imali obezbeđene uslove za normalan život ili su se bavili nekim drugim poslom, a u slobodno vreme pisali. I mene ova ideja vrlo inspiriše i oslobađa pritiska.

Ideja o piscu (umetniku), koji, iako gladan, uvek stavlja svoj kreativni rad ispred egzistencijalnih potreba, je na kraju samo to, romantična ideja.

Realnost je daleko drugačija. Niko ne može da bude kreativan praznog stomaka, niti ako nema krov nad glavom i smrzava se.

Virdžinija Vulf, koja je promenila način na koji se sagledava cela ova problematika je još u 19 veku u jednom od najznačajnijih dela književnosti rekla:

„Intellectual freedom depends upon material things. Poetry depends upon intellectual freedom. […] And when each of us has five hundred [pounds] a year and a room to ourselves; when we are accustomed to freedom and the courage to write exactly what we think” (Woolf Virginia, „A Room of One’s Own„)

Dugo sam i sama bila zavedena mišlju da moja vrednost leži u tome “koliko sam uspešna u tome što radim, što sam oduvek želela da radim”. I naravno da se nisam osećala dobro.

Aktivno sam radila na tome da se to ostvari, ali do sada još nije. I naravno da sam zbog toga itekako sumnjala u sebe, svoju kreativnost i svoje sposobnosti.

A onda sam otkrila da nisam jedina i da je potpuno potpuno ok imati day job u kome uživaš, a koji nema direktno nikakve veze sa onim čime si “oduvek hteo da se baviš”.

S jedne strane, hej tek mi je 30 i neka. (Ne, ne mora sve da ti se desi u životu do 30tog rođendana!)

S druge strane, ako se nešto nije desilo sada, ne znači da neće nikada.

A i ako se ne desi, i to je ok.

Da li to treba da znači da treba da prestanem sa pisanjem?

Ne, nisam za ubijanje snova i korporativno izrabljivanje, ali jesam za razbijanje iluzija!

Tek kada sam sebe i svoje pisanje oslobodila te vrste pritiska – da mora da uspe i da mora od toga da se živi, počela sam da se oslobađam okova koje sam sama sebi nametnula.

Jer sve što se mora sa sobom nosi određenu vrstu tereta i gubi svoju početnu magiju.