Za razliku od Marka, koji je veoma skeptičan po pitanju domaćih a modernih autora (pri tome mislim na naše savremenike, ne na način pisanja), ja sam neko ko voli da istražuje za mene nove pisce i da im šansu.

Književni snob kakav jesam, ne dajem svima visoke ocene ili sam sigurna da ih ne bih ponovo čitala, ili koliko god mi se delo dopalo, neretko se kod domačih pisaca, naših savremenika, tokom ili na kraju njihovog dela nađe taj jedan događaj ili detalj koji preokrene ceo, do tada pozitivan ukus knjige. I onda džaba sve.

Ali postoji neko, ko me je svojom pisanom rečju kupio mnogo pre nego što je postao književni autor.

Nisam mogla nikada, čak ni za vreme studija novinarstva, da poverujem u činjenicu da će me neki novinar svojim tekstovima naterati da ga zapamtim i počnem da pratim njegov rad. Mene su uvek zanimale teme kojima se neko bavi, sami tekstovi, ali ne posebno i njihovi autori. A onda se pojavio „Nedeljnik“ koji sam još dok sam živela u Srbiji, gotovo religijski čitala od korice do korice. Vremenom sam počela ne samo da prepoznajem stilove autora tekstova, već i da po njima i biram da li ću neki tekst čitati ili ne. I tako sam došla do tri autora u „Nedeljniku“ čije tekstove ne propuštam – Prelević, Rosić i Lalić. Iako sva trojica zaslužuju mnogo više od zasebnog teksta i mesta na ovom malom blogu, „Nedeljnik“ nije tema.

Tema je Branko Rosić, novinar i pisac. Čovek koji svojim stilom kako u novinarskim tekstovima i intervjuima, tako, Boga mi, i u svojim romanima prosto opija čitaoce. Jednom prilikom sam rekla Marku kada me je pitao kakav je novi Rosićev roman da šta god i o čemu god čak i irelevantnom taj čovek pisao, to ne može da zvuči bljutavo i bez poente. A Rosić to svakim svojim tekstom ponovo dokazuje.

Sada vas neću zamarati romanom prvencem Branka Rosića „A tako je dobro počelo“ (što samo po sebi ne znači da nećete čitati zaseban tekst i o njemu). Danas se bavimo aktuelnom literaturom i Rosićevim drugim romanom „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“.

preporuka-knjige-rosic

Osim pomenutog stila i samog načina pisanja gospodina Rosića, ono što svakako karakteriše ovaj roman je njegova vremenska sveobuhvatnost njegovih likova. Pri tome mislim na maestralno opisivanje unutrašnjih stanja svih svojih likova, kao i duha današnjeg vremena i stavljanje svega u veoma realan kontekst.

Radnja se odvija danas i koliko god fiktivna bila, toliko je i realna i baš zato je veoma lako za čitaoca da se uvuče i poistoveti makar sa ponekom karakteristikom različitih likova.

Oni su mi, i mi smo oni, a ipak nisu i nismo.

Poznavali život i delo gospodina Rosića ili ne, ne možete da ne budete opijeni njegovom fascinacijom i iskrenom ljubavlju prema Engleskoj, kojom odišu svkako oba njegova romana. Ta ljubav je toliko zarazna, da sam u više navrata čitajući imala utisak ne da sam samo već bila tamo (iako još nisam za to imala prilike), nego i da sam sada tamo. Nije to ona izveštačena nacionalistička ljubav, već je to istinska fasciniranost onoga koji se rodio na pogrešnom mestu, ali je uspeo da pronađe svoju duhovnu domovinu i u dovoljnoj meri joj se posveti. Zvuči poznato, zar ne (trep, trep)…

I poslednja, ali nikako najmanje bitna činjenica zbog koje morate (da, morate) da pročitate „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ je kraj. Ne, neću vam otkriti kako se sve završilo, ili nije. Samo ću reći da je kraj baš onakav, kakv bi ovaj književni snob i priželjkivao, kako bi utisak cele knjige bio još možda i bolji no što je do tada bio.

Iskreno, do sada se sa takvim krajem u srpskoj modernoj književnosti nisam srela i bravo za Branka Rosića što je pomerio granice i postavio standarde kako jedan sinematični, a ipak književni kraj jednog romana treba da izgleda.

Moja skromna ocena romana „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ Branka Rosića je bez zadrške 5/5.

S-Mama