Pisanje je lek.
Pisanjem misli postaju opipljive i duša lakša.
Ali kako pisati o nečemu što jako boli?
Onda i bol postaje stvaran, opipljiv, zar ne?
Kako pisati o osećanjima, a ne biti patetičan?
Kako izreći sve ono što ti je na duši, a ne biti okarakterisan kao slabić ili kukavica?
Kako sebe ogoliti rečima i skinuti breme potisnutih osećanja sa pleća, a ostati obučen?
U potrazi za odgovorima na sva ova i mnoga druga pitanja, ostavljam ih vama i sebi pred očima. Ko zna, možda nekada i pronađemo odgovore na njih.
A do tada. Muk. Praznina. Tuga. Bespomoćnost i mnogo neispoljivog besa.
Srdačno,
S-Mama
Ostavite komentar