S-Tata iskreno o depresiji

Hajde da malo pričamo i o teškim temama iako je napolju proleće, jer nije život uvek samo cveće i drveće. Hajde da pričamo o depresiji. Sa vama danas delim vrlo intimno iskustvo, kao i pogled stručnjaka na ovu vrlo važnu temu.

Ljudi veoma retko govore o psihičkim problemima, tuđim ili svojim. Da budemo precizniji, to je tabu tema i to u svakom društvu, ne samo našem, balkanskom. Ljudi jednostavno ne žele da znaju za tuđe probleme, ali ni da pričaju o svojima. Prosto i jednostavno.

Prenebregavanjem ove teme mi rizikujemo šansu da nekome olakšamo ili čak spasimo život. I upravo to je razlog zbog koji me je naveo na to da napišem nešto o prečesto potcenjenoj bolesti, od koje sam i sam jedan poduži vremenski period mog života propatio.

Razlog za njeno potcenjivanje mislim da je upravo proistekao iz samog prostituisanja ove reči.

Depresiju ne možete da prizovete ili kontrolišete.

Ne možete ni da je odagnate i ignorišete.

Meni se ona lagano prikradala i uvlačila u život jedan duži vremenski period.

Moj problem je bio u tome što je ja jako dugo nisam uopšte prepoznavao. Taj povremeni osećaj melanholije i bezvoljnosti mi je nekako bio normalan, naročito u tinejdžerskim danima. Život, duša i telo vam se menjaju iz dana u dan u tom periodu, čekate završetak skole, prijemni u srednju školu, mučite se sa ljubavnim problemima, sve je tako turbulentno i dešava se previše stvari da biste išta mogli primetiti, razaznati i definisati.

Pritom, biti emocionalno zdrav i inteligentan je stvar koja dolazi sa godinama, a ja nisam znao da prepoznam kada sam besan samo zato što sam gladan, a da ne pričam o razaznavanju jasne granice između tuge, besa, očaja i razočaranosti, potištenosti, osećaja odbačenosti itd.

U sledećem, poodmaklom stadijumu depresije, većinu dana nisam mogao da detektujem kod sebe nikakva osećanja. Budio sam se i odlazio u krevet sa neizrecivim i zastrašujućim osećajem praznine.

I danas imam noćne more od tog stanja. Jednostavno ga se plašim.

foto by @sofkin_tata

Naravno da nisam imao pojma na koji način bih mogao da popunim tu prazninu ili možda bolje da se izrazim: kako da zatalasam moju dušu. Nisam imao pojma odakle dolazi ta praznina, nisam imao pojma da li će ikada nestati a još manje sam znao šta ju je prouzrokovalo. Stvari sam počeo da radim po automatizmu.

Obrasci ponašanja koje sam do tada naučio sam uspešno primenjivao u datim situacijama, bez ikakvih osećanja prema sagovorniku ili situaciji. Moje telo je bilo puko oruđe kojim sam prikrivao svoje pravo stanje.

U većini trenutaka sam imao navučenu masku na lice, koja se menjala u zavisnosti od situacije u kojoj sam se nalazio.

Ponekad je taj osećaj praznine na trenutke nestajao i nastupala euforija – kao krik čoveka na samrti, koji misli da će živeti još jako dugo.

Nikada nisam zapravo mogao da se poistovetim ili identifikujem sa tom ličnošću, koja se projavljivala u tim trenucima. I onda posle tog stanja – koja je uvek kratkog veka – opet sam se vraćao samome sebi i svojim demonima, koji strpljivo čekaju.

Opet osećaj praznine i ravnodušnosti, koji se pre svega odnosio prema meni samom.

Samog sebe nisam mogao da podnesem. I onda život polako postaje da izgleda bezvredno i nepotrebno.

Kakav je to dar od Boga, kada je takav?

Čemu mi služi uopšte takav život?

Da li je mene iko možda pitao, da li ja uopšte želim da živim taj život (koji je kao neka tamnica)?

Šta raditi u toj situaciji?

Teško je reći, zaista. Najbolje bi svakako bilo da potražite stručnu pomoć. Međutim, to je ponekad veoma teško.

Kao nezrelu ličnost, mene je brinulo to kako da se otvorim nekome koga ni ne poznajem i ko će me zasigurno osuđivati ili me neće razumeti. Ono sto je meni moja naknadna pamet rekla jeste da ti profesionalci nisu tu da bi nas osuđivali, nego da bi nas saslušali i pomogli nam.

Naravno da ne možemo imati poverenja odmah čim odemo kod njih, ali kome pa možemo da se otvorimo nakon tek jednog razgovora?

Odlazak kod psihologa i psihijatra ima jednu neprocenjivu prednost: oni nas ne gledaju pristrasnim očima, kao što to čine naši najbliži.

Njihovi uvidi su oslobođeni od tog emocionalnog tereta, koji nas zapravo zaslepljuje. Na taj način oni nemaju tu predstavu o nama šta i kakvi mi treba da budemo, nego kakvi mi jesmo.

Naravno da prijatelji i porodica ne žele da budete bolesni i ne žele da priznaju ni vama ni sebi da imate bilo kakve psihičke probleme. To oni rade upravo iz ljubavi, ali to nama upravo odmaže, a ne pomaže u tim trenucima.

Šta o depresiji kaže stručnjak – Nina Nikolić, diplomirani psiholog:

Pojam „depresija“ je, čini mi se, počeo da se potkrada sa svih strana. Olako shvatanje depresivnosti i teških stanja, zloupotreba rečenica poput „baš sam depresivan/na“, a zapravo osećanje samo blage nelagode i tuge, postalo je gotovo deo svakodnevice.

Koliko se zapravo iza takvih rečenica kriju prava depresivna osećanja? Verovatno vrlo malo.

Razlog tome je što oni, koji jesu depresivni često nemaju snagu da to izgovore, a kamo li da se suočavaju sa pogledima i reakcijama okoline, koje bi verovatno dobili ukoliko bi izneli svoja prava osećanja.

Šta je zapravo depresija?

Depresija je odgovor na neki gubitak ili neuspeh. Frojd je još davno rekao da je depresija posledica jakih ambivalentnih osećanja prema izgubljenom objektu.

Ko može da razvije depresiju?

Svako ko je spreman da dovede u pitanje adekvatnost svoje ličnosti, smislenost svog života, kao i svoje pravo da živi ovaj život, može razviti depresiju.

Osećanje sveopšte bespomoćnosti, praznine, bezvrednosti, neadekvatnosti su osećanja koja su prisutna u svakodnevnici.

Postoji još jedan teret koji depresivne osobe nose, a koji nikako ne smemo zaboraviti -preispitivanje „odakle meni ova osećanja?“, „ ko je kriv za ovo?“, „šta mi se tako strašno desilo, pa je ovo reakcija?“. Traženje krivca, preispitivanje da li su roditelji bili dobri, a najčešće pitanje se svodi na to šta je ono što smo mi loše uradili – u suštini, traženje uzroka našem stanju su glavne odlike depresivnog stanja.

Međutim, traganje za uzrokom, bez stručne pomoći, vodi nas uglavnom u još veću konfuziju.

Nina Nikolić, diplomirani psiholog @umetnostduse

Uzroci su mnogobrojni i idiosinkratični (jedinstveni za osobu). Mahom, su u pitanju faktori koje možemo svesti na naše crte ličnosti, odnosno naše tendencije ka određenom ponašanju koje možemo uvrstiti i pod genetiku.

Zatim, naše okruženje koje uključuje porodicu, prijatelje, uslove u kojima smo odrasli (materijalna sredstva, dom), koje su nam potrebe bile zadovoljene u toku odrastanja (od osnovnih fizioloških, pa do emotivnih kao što je osećaj sigurnosti, ljubavi), a koje ne. Takođe od značajnog uticaja je i činjenica kakva je situacija u datom trenutku u našoj državi ili svetu (krize, ratovi, pandemije).

Ono što ne želim da izostavim jeste da depresiju nećete nužno prepoznati na nečijem licu, telu i ponašanju. Depresija može ostati sakrivena dugo, ponekad, nažalost i predugo.

Depresija postaje instrument za odbacivanje samog sebe, za osećanje ravnodušnosti prema drugima, svetu i svim događajima koji se tamo negde (čini se daleko od osobe) događaju.

Kada patimo od depresije, budućnost, seks, hrana, čak i san nije nešto što budi uzbuđenje i zadovoljstvo.

Postoji i zdrava emocija uz pomoć koje možemo da prevaziđemo gubitak i neuspeh.

Dobro poznata – tuga. Ona nam za razliku od depresije omogućava da uvidimo i pozitivne i negativne aspekte trenutne situacije. Uz pomoć tuge uspevamo da skupimo snagu i potražimo pomoć, dok se u depresiji osuđujemo na same sebe. Ovo može biti i jedan od terapijskih ciljeva – da naučimo da depresiju pretvorimo u tugu koja je, naravno, neizostavni deo života.

Može se reći da je depresivna osoba preplavljena osećanjima mržnje i prezira prema samom sebi. „Depresija je, u fenomenološkom i simptomatskom smislu, manifestacija onog dela ličnosti koji trpi samomržnju i samoprezir“. (Milivojevic, Z.)

Depresija nije konačno stanje i ne mora da bude krajnji rezultat.

Ovo stanje je jako teško, iscrpljujuće i ima sposobnost da izvuče poslednji atom snage i volje iz čoveka. To je činjenica.

Šta je lek za depresiju?

Istina je takođe, da se uz adekvatnu podršku i postepene napretke, može prevazići ovo stanje.  Uz pomoć edukacije, stručnih ljudi, podrške okoline i učenje da verujete sebi, da makar na kratko fokus ode na vaše jake strane, ovo stanje se može prevazići.

Posle naučenog življenja u praznini i bespomoćnosti, druga strana deluje jako izazovno, možda čak i neadekvatno i neprijatno za osobe koje su dugo u stanju depresije.

Volela bih da se setite, da ste i vi nekada bili na toj drugoj strani i da iskustvo depresije može da vam pomogne u mnogim stvarima.

Neke od njih su svakako bolje upoznavanje sebe, svojih mračnih strana (s kojima se mnogi nikada nisu suočili, a može da bude korisno). Uz ovu stavku, prirodno ide i bolje razumevanje drugih, sposobnost da čujete i osetite druge koji se osećaju na sličan način.

Uz ovakve kognitivne rifrejminge, depresija se pored svoje ogromne težine, verujem, može učiniti za nijansu podnošljivijom.

S-Tata – Kada prestaje depresija – moje iskustvo?

To vam na žalost ne znam tačno reći. Bilo je potrebno mnogo vremena i previše srećnih okolnosti, ali i velika podrška moje najuže porodice.

Shvatiti da je neko tu za vas, ma šta se desilo i ma kakvi vi na kraju ipak bili, je ipak možda jedan od krucijalnih lekova za obolelu dušu. Ali to je jako dug proces, za koji alternative nema.

Jedan od prvih koraka koji osoba u stanju depresije treba da načini svakako jeste da detektujete i prepozna depresiju kao takvu. To može delovati lako i nevažno, ali nije. Jer najteže je sebi priznati, da zapravo postoji problem.

A onda kreće večita potraga za njenim uzrocima.

I danas razmišljam o tom periodu života i periodu koji je prethodio svemu tome, uvek se prisetim nekih novih detalja.

Ljudski život je kompleksna stvar i ponoviću: stvari ne treba banalizovati i svoditi ih na jedan činilac. Mene je jako dugo grizlo to što nisam mogao da pronađem taj jedan, krucijalni razlog za to moje duševno stanje. Svi razlozi su mi delovali banalno i nebitno, sve dok nisam shvatio da ih ima mnogo… I da skup nebitnih stvari zna da se pretvori u veliki problem.

Veoma bitno je shvatiti da sve ipak zavisi od vas samih i da ste jedino vi odgovorni za svoje postupke i za svoj život. Za pronalaženje novih motiva za (normalan) život je zadužena isključivo osoba koja pati od depresije, a ne neko drugi.

Ponekad se ti novi motivi pronađu slučajno, ponekad imate sreće da vam padnu sa neba direktno na glavu, bez da ste se išta pitali, ali najčešće je potreban proaktivni momenat.

U mom slučaju je to bila mešavina svega – ali mi je ta proaktivnost ostala do dan danas, kao jedna od ključnih osobina moje ličnosti.

Ali kako pronaći snagu za pokretanje iz takvog stanja?

Kako dođavola učiniti to???

Lako je reći, a najteže učiniti – verujte mi, znam!

U mom slučaju su to bila dva puta: put čitanja i put rada. I jedno i drugo su lek. I naravno, stručna pomoć!!!

Da li se ponovo javlja i pojavljuje?

Ovo je tema za neki od narednih tekstova.

Ponekad, u trenucima kada me životne okolnosti jednostavno prevladaju, javljaju se odblesci onoga što bi bila depresija.  Godinama sam naučio da nosim sa tim.

Ono sto me je definitivno promenilo i dodatno osnažilo jeste dolazak Sofke na ovaj svet.

Briga za drugo biće, ljubav koja proističe iz tog odnosa, kao i emocionalno sazrevanje su doprineli tome da se svaka muka lakše podnese.

Ono što sam već spomenuo je proaktivan odnos prema životu: treniranje, čitanje, druženje, pisanje, preispitivanje, suočavanje sa samim sobom… Ono za šta nemamo svi dovoljno sredstava, a u šta svakako treba da se upustimo je: psihoterapija.

Na kraju bih još jednom voleo da naglasim jednu od najbitnijih stvari kao odbranu od depresije:

Stvari se ne smeju gurati pod tepih!

Ne smeju, jer onda nikada ne znamo kada će izaći na površinu i prevladati nas.

Tepih je tu da se na njemu igramo, valjamo sa našom decom i leškarimo, a ono što smo gurnuli ispod njega će kad-tad početi da smrdi ili da nas nažulja…

Suočiti se samim sobom jeste veoma teško i svako od nas se automatski ulenji i padne mrtav pred tim zadatkom, ali ima nečega oslobađajućeg u suočavanju sa onim što jeste i sa onim što ste bili.

S-Tata i Nina Nikolić