Ima li smisla postiti?

Dragi moji, srećan vam početak posta! I nije baš lep način da se započne novi tekst, zar ne? 😊 Toliko dugo nisam pisao za S-Mama blog i sad vas tu smaram tako dosadnom temom kao što je post… Ali, da li će vam biti interesantnije ukoliko saznate da se već petnaest godina teološki obrazujem i da sam ove godine možda po prvi put istinski počeo da postim (bar telesno)? Iskreno, petnaest godina mi je trebalo da otkrijem smisao posta, tj. možda da ga otkrijem!

Kada sam sa svojih petnaest godina otišao u Bogosloviju, da se školujem za popa, u internatu se, Boga mi, strogo postilo. Nije bilo vrdanja. Svaka sreda i petak, svaki božićni i vaskršnji post i to strogo, na vodi. Prve godine to bude donekle atraktivno, interesantno, ložite se na disciplinu tela i uma, zajedništvo, crkvenost itd.

Post je za nas bila stvar ličnog podviga, uzdizanja ka Bogu i crkvene discipline (tako su nam bar prodavali tu pricu)! Askeza brale! A kad Isus nije jeo u pustinji 40 dana uopšte, pa šta je za tebe da izdržiš sa hranom i vodom. A voda je preovladavala i u hrani i u čašama.

Kod mene je ta neka priča potrajala svega godinu, godinu i po dana. A onda smo počeli da se skrivamo i satiremo suvo meso koje su slali brižni roditelji, uplašeni da im deca ne riknu u tamo nekim dalekim brdima od gladi. I znate šta – nije nas grizla savest. Greh je sladak, to je velika istina.

No kada sam se izlanuo u mojoj matičnoj crkvi pred drugarima, koji su išli u drugu bogosloviju da ne postim – dobio sam kompliment da nisam normalan. Tu količinu začuđivanja nisam nikada video. Prosto je, brate, normalno da postiš ako ideš u tu školu i školuješ se za taj poziv. Kako može da ti bude lepo meso posle posta? Pa ono je kao plastika bre kada ga jedeš! Međutim, moja mama je izgleda mnogo bolje spremala meso od njegove. A i mamin tata je (to je ona stalno prepričavala) rekao da greh izlazi na usta, a ne ulazi. Moram priznati, da tu ima neke logike.

Nakon školovanja u Bogolsoviji i tokom mog odrastanja na teološkom fakuletetu, konačno sam osetio slobodu. Niko ti bre više ne gleda u tanjir i ne smara te sa nekakvim disciplinama i askezama. Kome je bre u dvadesetim godinama života do toga da se obuzdava i izgrađuje karakter time što će da se odriče svega živoga. Pa nama dole na Balkanu je celog života nešto manjkalo i sad baš da ne jedem čokoladu i da samo mirišem roštilj – pa ne može!

Da se disciplinujem i sednem da učim, mogao sam, ali da ne jedem, pušim i pijem, nisam. I mislim da nije u redu ni da tražiš to od nekoga ko je do juče bio isfrustrirani i depresivni tinejdžer (zamalo da napišem – rendžer 😊). Imao sam kolege koji su postili. Srećom, nisu me gledali kao idiota što ja to ne radim. Neki od njih postili su tako što bi kada im se jede pljeskavica, otišli i pojeli je i onda nastavili dalje normalno da poste. To mi je bilo kul, ali nedovoljno slobodno da bih i ja to radio. I dalje nisam nalazio smisao.

Kada sam došao na postdiplomske studije u Nemačku, nije mi iskreno bilo do promišljanja o mojoj ishrani.

Kada si student, nije baš da imaš vremena i para da paziš na te stvari. Jedeš i ideš dalje da se baviš naukom. A u nauci se ne radi o sprovođenju normi, nego o preispitivanju, promišljanju i menjanju istih.

I ja sam se uvek pitao, pa koliko su ta pravila od pre hiljadu i po godina relevantna za nas danas? Ne možemo li da bar nešto mi promenimo, a ne da sve uzimamo zdravo za gotovo jer je to neko nekada rekao, neko ko je bio svet i pravedan…

To crkveno idealizovanje prošlosti i produkata prošlosti mi je užasno išlo na živce (kao i činjenica da pevamo iste pesme na liturgiji već vekovima, bez da smemo išta da promenimo. Pa kako da se identifikujem čoveče sa umetničkim/pesničkim izrazom od pre jednom milenijuma – hoću nove pesme, nove crkvene umetnike i hoću novu molitvu!).

Naročito mi je išlo na živce kada se kaže kako je to posvedočeno u crkvi i ukoliko nešto nije dobro, ne bi zaživelo u crkvenom životu. E nije nego! Kod nas u crkvi je zaživela i zapovest iz 16. veka da se Biblija ne čita po kućama, pa da li je i to dobro? Eto vidim, svi se nešto pretrgoše od duhovnih vrednosti… Mislim da se nigde ne priča o novcu i materijalnom posedu kao na Balkanu.

Najslađe su one pobede, kada pobedimo sami sebe.

No da se vratim na početak. Ove godine sam sasvim slučajno otkrio dva potencijalna smisla posta. Jedan je veoma star i opšti.

Smisao posta bi naime bio da se ono što se tokom posta uštedi na hrani (jer se jel´ te manje jede), da siromašnima i gladnima.

Dakle, post kao jedno delo treba da služi drugome, a ne u lične (podvižničke) svrhe. Ako me pitate da li sam uštedeo neke pare tokom prethodnih nedelju dana posta, reći ću vam otvoreno i bez uvijanja: NE! Ali imam i ja pravo na trening. Pa niko se nije naučen rodio. Uspeću do kraja posta da uštedim bar 10 evra i da ih dam nekome ko je gladan. Sve treba polako i na kašičicu. Deci se daje prvo mleko da jedu, zar ne?

Moj drugi smisao posta jeste stvar koja se tiče svih nas, a to je zagađenje naše planete. Industrijska proizvodnja mesa zaista ima negativne posledice po vazduh. Ogromne su količine ugljen-dioksida koje emituju životinjski izmeti, što onda bitno utiče na globalne vremenske promene. Nije to mit, naučnici su to veoma lepo pokazali i prikazali u mnogim dokumentarnim filmovima.

Mi možda nećemo osetiti direktne posledice, ali naša deca definitivno hoće, te je tako i ovde prisutan momenat brige za drugoga (i to za najbliže naše).

Ne možemo svi biti vegetarijanci, ali možemo se odreći mesa bar na neko vreme. I to nije malo! Zamislite da se milijardu i po hrišćana – ili nekih 300 miliona pravoslavaca – odrekne mesa na 40 dana u godini. Ili bar 3 miliona (što je samo 1%).

Dakle, sa mesom sam iskreno raskrstio (a pošto imam problem sa zavisnošću od slatkiša, i sa njima). Ono što međutim preostaje kao jedan problem mog ispošćavanja su jaja i mlečni proizvodi. Oni jesu životinjski produkti, ali nije baš jasno zašto da ih ne jedem.

To mi dođe nekako kao i med. I pčele su neke životinje, zar ne? A med je posan… Ako kravu ne pomuzeš, jao njoj i njenom vimenu. Opet, kada su jaja u pitanju, one mučene kokoške su nabijene u one boksove i žive u apsolutno paklenim uslovima, da bi nas nahranile svojim plodovima.

A šta sa ribom? Sada i njih industrijski uzgajaju, samo da bih koknuli što pre i upakovali u konzerve i plastične kese, pa nama na sto stavili. I to je užasno nehumano. Iskreno, mislim da ribu možda neću jesti, a za jaja i mleko sam još uvek stidljiv. I bih i ne bih… A palo mi je na pamet i da kad je povrće u pitanju, danas ljudi rade bukvalno kao robovi na tim plantažama i njivama, ne bi li neku crkavicu zaradili da se prehrane.

I šta onda jesti?

Mislim da nemam odgovor na ovo pitanje, ali mislim da je jako bitno da o tome razmišljamo jer svako naše delo ima posledicu, koja i nije tako mala. Ako smo hrišćani, muslimani ili judeji (ili bilo šta drugo), onda nam svakako osnovna briga treba biti: kako je bratu mom – kako je bližnjemu mom. I to onda svakako treba da bude jedan od motiva našeg ispošćavanja tela, koji je istovremeno onda povezan i sa duhovnom stranom samoga posta.

S-Tata