Studirajući/radeći, čovek često zaboravi koliko emotivni aspekt njegovog (porodičnog ili ličnog) života može uticati i biti od presudnog značaja za uspeh na fakultetu/poslu.

Pre nego što vam opišem moja iskustva u vezi sa samim odlaskom na studije u inostranstvo i studiranjem na stranom jeziku (dakle o učenju jezika, pronalaženju mogućnosti za odlazak, samom toku postdiplomskih studija itd.), želeo bih da vam napišem i par reči o možda najbitnijoj sprezi za vaš uspešan rad (čitaj: studiranje).

Nije svejedno da li ste se posvađali sa devojkom/dečkom, ženom/mužem, ocem/majkom, sestrom/bratom, da li ste nešto zgrešili, da li vas muči savest, da li ste emotivno utučeni… To su stvari koje direktno utiču na vas, vašu volju i želju da učite, vašu želju da uopšte završite/započete studije…

Podeliću sa vama nekoliko primera iz ličnog života.

DSC02345

Negde na početku druge godine osnovnih studija, posvađao sam se sa mamom. Izdrala se na mene zbog toga što opet nisam čuo sat i što opet kasnim na predavanja. Misleći da sam ja jedan samostalni momak, koji ne sme da dozvoli da mu roditelji popuju šta će i kako da radi sa svojim životom i kako će da se ophodi prema svojim studijama, uzvratio sam istom merom (dranjem) i time je započelo višemesečno ćutanje.

Iz nekog inata nisam otišao ni na jedno predavanje tog semestra jer sada već namerno nisam hteo da se probudim na vreme. Terao sam inat njoj, ali sam najviše štete naneo sebi. Tog semestra sam dobio možda čak i nezasluženo nisku ocenu na jednom ispitu, drugi ispit sam pao, a treći nisam ni spremio.

I na kraju sam bio besan, ponajviše na sebe jer sam uspeo da dozvolim da me moja tvrdoglavost i besmisleni inat prema rođenom roditelju unazadi.

Kada danas razmišljam o tome, svakako da je trebalo da isteram stvari na čistac, da se raspravim sa majkom, da joj kažem šta imam, ali ne i da ne pričam sa njom, a svakako da joj ne teram apsolutno nerazumni inat. Od svih ocena koje sam dobio na ispitima, ta sedmica mi je najgorčija.

Drugi primer je svakako nerazrešeni računi u vezi.

Tokom cele prve godine studija sam se izuzetno mučio u mojoj prvoj ozbiljnoj i dugogodišnjoj vezi. Te konstantne trzavice, emotivna nestabilnost i zbunjenost, kao i neodređeni kurs i smer kojim će krenuti i naša veza i naši životi su itekako uticali na to da ispite otaljavam, predavanja preskačem i da se zadovoljavam minimalnim pomacima.

Veoma ozbiljne greške su dovele do veoma ozbiljnih posledica i veoma teških emotivnih stanja.

Danas kada se prisetim tog perioda sve mi je maglovito (i ono što se ticalo same veze i ono što se nije ticalo nje) i pojavi se taj neki turobni osećaj u grudima, koji bih najradije odmah da zaboravim.

Iako sam posle skoro do početka mojih postdiplomskih bio solo (dakle, dobre četiri godine), itekako mi je bilo lakše, jer nisam morao da proživljavam takve negativne naboje, koji su mi oduzimali isuviše mnogo snage i energije.

Zaista je bolje biti i sam, nego u vezi koja ti više oduzima, nego što ti donosi.

Treći primer jeste nesuglasice sa supružnikom.

Ja sam se tek dolaskom na postdiplomske u Nemačku i ulaskom u bračne vode emotivno počeo dovoditi u red. Najzad sam uspeo da nađem i duhovni i emotivni mir i doslovno sam uplovio u mirnu bračnu luku.

Više mi nije bila toliko potrebna afirmacija „širih narodnih masa“ jer sam kod kuće toga imao u izobilju i jer sam pronašao svoje ogledalo.

Međutim, neminovna su i neslaganja u braku, a budući da i Mima i ja imamo prilično nezgodnu i tvrdoglavu narav, onda kod nas u takvim situacijama sve „pršti“. To prštanje se uglavnom ogleda u tome što na kraju se oboje ućutimo i aj da vidim ko će i kada prvi progovoriti. U početku je to ćutanje znalo da potraje i po nekoliko dana, ali se vremenom (Bogu milom hvala) to vreme počelo smanjivati.

U tim satima, tj. danima, nisam u stanju da pročitam ni stranicu knjige, ni članak na nekom sajtu, niti bilo šta smisleno da uradim. Ništa bolje nije ni kod nje. Hvala Bogu pa se brzo mirimo i brzo zaboravljamo, pa tako onda možemo brzo i da se vratimo svojim obavezama.

Svi smo mi drugačiji i neki uspevaju da negativnu energiju iz emocionalnog života kanališu na jako dobar način i pretvore je možda u sjajan poslovni tj. studijski uspeh i svaka im čast ukoliko to uspevaju.

Međutim, iskreno verujem da većina nas nije u stanju to da uradi i da zbog emocionalnog problema može da pati svaki drugi aspekt našega života. To klupko ispod tepiha ne može da nestane i tištaće nas sve dok ne rešimo da ga iznesemo na svetlo dana i bar se suočimo sa njim.

Niko nema čarobni štapić da prosto i jednostavno reši konflikte i krene dalje, ali je svakako bitno da ih najpre identifikujemo i da preuzmemo inicijativu u rešavanju istih.

Što se pre suočimo sa njima, to pre možemo krenuti dalje.

Verujte mi da se u stanu sa buđavim zidovima može učiti i raditi, ali da se sa knedlom u grlu i klupkom ispod tepiha taj uspeh ne može nazreti ni gledajući kroz teleskop.

S-Tata