Moraš da dozvoliš sebi da ti se život desi

Šta je lakše – biti tu gde jesi i biti nezadovoljan sobom i okolnostima koje te okružuju? Ili zakoračiti u nepoznato i usput otkriti toliko toga o sebi? Dozvoli životu da se desi.

Lakša je prva opcija, naravno. Ali je daleko lepša ova druga!

Od nekoga ko je bio ušuškan u toplom porodičnom domu, gde nisam morala da brinem ni o tome da li ću imati čiste pantalone, a kamo li o finansijama, dospela sam do nekoga ko je odrastao i potpuno samostalan.

Već gotovo 6 godina živim sama, u zemlji u kojoj nisam rođena. Studiram i radim u isto vreme.

Sama plaćam svoje račune i brinem o svojim osnovnim potrebama.

Uživam u životu, iako ne mogu da kažem da su sve okolnosti u kojima sam se za ovih 6 godina našla bile lake.

Ali da li bih nešto menjala? I zašto ne?

Ne bih, jer osećam veliko olakšanje. U smislu da je život mnogo lakši i slobodniji kada živiš sam.

Ne moram da zavisim ni od koga.

Ne razmišljam kada ću se vratiti kući, a to mi je na primer bio najveći stres dok sam još živela sa roditeljima.

Posle toliko godina samostalnog života, iskreno, više i ne obraćam pažnju na takve sitnice, jer su postale deo rutine i normalnog načina funkcionisanja, te o njima ni ne razmišljam (sem za potrebe teksta, naravno).

Primetila sam da neke stvari, kada ponovo odem kući i vratim se ovoj kući, više ne bih mogla da radim stvari na način kao što sam ih nekada radila. Zapravo mi je teško da zamislim da se vratim na prethodno, da se ukomponujem na neku drugu zajednicu.

Jer otkako sam se osamostalila mnogo više cenim i prija mi moje vreme, gde sam sama.

Na primer, kada dođem sa posla ili Univerziteta, volim da budem sama sa sobom, da se iskuliram, pa onda mogu dalje.

Najviše mi prija to rasterećenje, da ni u kom trenutku ne moram nikome da se pravdam zašto mi se nešto radili ili pak ne radi. To mi je najveći preobražaj i olakšanje.

A zapravo je to i deo odrastanja i sazrevanja.

Ani od pre 6 godina bih poručila: Uživaj u životu! Opusti se! Prepusti se! Isprobaj nove stvari! Izađi konačno iz svoje zone komfora!

Da li sam se promenila?

O itekako jesam!

Više nikome ne ćutim. I to je najveće otpuštanje u odnosu na Anu od nekada. To je najveći iskorak iz moje zone komfora, načina na koji sam odrasla. Da, prosto odgovorim ljudima bez straha kako će oni na to reagovati.

Besna sam, neću, ljuta sam, srećna sam, ne slažem se sa tobom, ne sviđa mi se! Sve su to rečenice koje nekada nisam mogla da zamislim da će izaći iz mojih usta, jer sam ja dobro dete, tako sam odrasla.

Pirsing koji sam uradila pre oko godinu dana je jedan dalji veliki iskorak. To sam oduvek želela da uradim, a nikada nisam mogla da se usudim, jer se to negde smatralo „previše ekstremnim“. A onda sam to napravila i od tada nisam požalila ni sekunde.

Što se studija tiče, učim kada mi se uči, radim nešto drugo kada mi se ne uči. Nemam više pritisak tipa „imaš toliko i toliko godina, a još ništa nisi, promenila si već dva fakulteta, kada ćeš završiti“.

Završiću kada i ako ja to budem htela i mogla!

Najgora vrsta pritiska je ona koju sami sebi namećemo.

Odmiče vreme, a ništa se ne dešava.

S vremena na vreme taj samoinicijativni pritisak ubija. Kažem sebi, „poguraj više.“

A onda shvatim, da ne mogu više od ovoga! Da dajem sve od sebe i više od toga.

Ja realno kod kuće samo prespavam. Pored dva posla na fakultetu, studija i treninga, ja stižem i da se bavim sobom i svojim socijalnim životom, putujem konačno. Dan na kraju bude prekratak, ali ga provedem aktivno.

Ne mora sve sada i odmah.

Ne postoji nikakav vremenski limit do kada neko polje u nepostojećoj listi očekivanja mora da se čekira.

Logično je da se način razmišljanja promeni kada se i okolnosti promene.

Sada živim u stranoj državi, sama, te kada pogledam unazad 6 godina kako sam tada razmišljala – da moram sve u roku i po redu „po toj listi“ da završim. Sada sam shvatila da ne moram, iz prostog razloga što život ne funkcioniše tako.

Sve može drugačije da se organizuje, da se radi drugačije, da sam sebi postaviš pravila i ciljeve i menjaš rokove ili ih potpuno izbrišeš.

Jer ko kaže da mora ovako ili onako? Samo ja!

Jer promena načina razmišljanja i, samim tim, delovanja dovodi do prostih posledica – da možeš mnogo više da proživiš i više se zabaviš!

Prilično sam sigurna da bih da sam ostala u Nišu da bih do sada završila faks (a možda i ne bih), sedela bih kod kuće, retko bih izlazila… Ušla bih u verovatno veći ropac u kome sam pre bila, jer verovatno ne bih našla posao u struci i idalje bih živela sa roditeljima…

Zato volim život koji sam sebi izgradila. Koji ponekad nije ni malo lak. Ali na kraju dana jeste lep, jer je po mojoj meri.

Nije život cveće i drveće

Najteži trenutak od dolaska u Nemačku mi je bio kada je postojala mogućnost da za dva dana moram da se vratim za Srbiju, jer neću moći da produžim vizu.

Godinu dana pred koronu, kada misliš sve je konačno ok i sve će proći lagano i onda paf! U poslednjem trenutku se desi da zapravo neću moći da produžim vizu i da ću verovatno morati da se vratim za Srbiju u naredna dva dana.

Sve to što sam do tada sagradila, fino sam odmakla što se tiče faksa, imala dobar posao, društvo, sve je moglo da nestane za tren. Taj period mi je bio dosta opušten, jer sam se baš lepo bila snašla, pogotovu što se finansija tiče.

I onda samo odjednom bum! Drugi su mi izvukli tlo pod nogama u trenutku.

Šta sada ako moram da se vratim? Ko ću biti? Kako ću sama sa sobom da se pomirim sa tim da sve što sam prošla je bilo uzalud?

Ponovo bih morala sve ispočetka. A nije do mene.

Srećom postoji još dobrih i nesebičnih ljudi na ovom svetu, te sam uz njihovu pomoć našla način da ipak ostanem.

Šta me u tim momentima beznađa pokreće?

Činjenica da znam da sam ja mnogo više od nekog običnog odustajanja i da mogu manje i veće prepreke prevaziđem. I da mi ta teška iskustva zapravo služe kao lekcija da u narednim iskustvima lakše prevaziđem i guram dalje.

Jer život nije samo crno i belo.

Jer najlakše je na prvoj prepreci odustati.

Vidim kako odmičem tako sam sve jača i jača, i sve čvršće stojim na nogama svesnija svoje moći.

Ono što me najviše pokreće je zapravo sportska aktivnost. Jer sam od nekog ko je imao „strah od lopte“ došla do nekoga ko obožava da se bavi različitim vrstama sporta, i to na dnevnom nivou.

Možda zvuči čudno, ali sve polazi iz glave. Sama misao da „ne mogu“ kad se prebaci u „što da ne, daj da probam“, sve je moguće.

Jer kada si opušten u mislima i ne govoriš sebi ja to ne mogu, nego zapravo dopustiš sebi da probaš, onda možda i uspeš. A što više vežbaš, to si u toj aktivnosti i bolji.

Ana od pre 10 godina je stegnuta, nivo minus beskonačno. Na skali od 1 do 10, bila sam slaba dvojka. Sada sam između 7 i 8, jer ima tu još materijala za napredak, što mi i jeste cilj.

Prošle godine sam na primer bila na 4ki, a sada sam na 8ici.

Osećaj slobode, kada se opustim je nezamenjiv!

Koliko se samo dobro osećam u svojoj koži kada se opustim. To je moj izlazak iz zone komfora.

Sada dajem sebi priliku da nešto probam, kao što je igranje odbojke, na primer. I kada shvatim da ja to mogu i da je zabavno – to je za mene osećaj slobode. Jer tada shvatiš da nema granica. I svakim novim iskustvom shvataš da si sve slobodniji i tražiš šta je sledeće!

Oslobodila sam se od sopstvenih strahova! Od sopstvenih stega, postavljenih u okruženju u kome si rastao kao nešto što si smatrao ispravnim i jedinim mogućim, bez toga da promisliš da li je za tebe pogodno ili ne, nego samo prihvatiš.

Samim tim što shvatiš da sve ono što ti je nametnuto, možeš da promeniš, oslobađaš sebe.

Iskazaću sebe i svoja osećanja!

I kada kao neko ko je večito u prvi plan stavio potrebe i osećanja drugih, bilo da su prijateljski ili partnerski odnosi u pitanju, shvatiš a zašto – imam svoje ja, svoja razmišljanja i mogu da ih kažem i pri tom da nemam grižu savest kada to nešto kažeš.

To je sloboda.

Do toga se ne dolazi preko noći. Tome su kumovale razne situacije, kao i knjige, podcasti i upoznavanje različitih ljudi sa različitim iskustvima.