Kada se odselite negde preko granice, uglavnom u prvih par meseci ili godinu dana vidite samo lepe stvari. Dolazite sa nekim predznanjem i predrasudama koje su vam usađene, a koje vam vreme u toj novoj zemlji polako razbija. Te, evo nekoliko stvari koje o Nemačkoj sigurno čujete s vremena na vreme, ali koje zaista nisu baš tačne.
S obzirom na to da sam sama na ovom blogu više puta pisala o mnogim situacijama u kojima nas je Nemačka realnost demantovala u odnosu na očekivanja koje smo od nje imali, htela sam da vidim kakva su iskustva drugih ljudi koji se ovde dosele sa Balkana. Zato sam zamolila Spomenku, koja već 5 godina živi sa svojom porodicom u Minhenu i o tome aktivno postuje na svom instagram profilu @ourlifeingermany, da izdvoji 5 zabluda/predrasuda sa kojima se pre svega ona susrela kada je život u Nemačkoj u pitanju. Šta je ono što je očekivala, a kakva je realnost zapravo?
1. Jedna od najvećih predrasuda i omiljena rečenica ljudi koji ne žive u Nemačkoj je – U Nemačkoj je samo „arbajten“! Ili ona još čuvenija – ali ja sam čula da se tamo samo radi – da nema druženja kao kod nas…
Ma ko vas je to slagao?
Znate od čega to samo i isključivo zavisi? Od toga kakav ste čovek!
Činjenica je da nas radne nedelje nekad premore preko svih granica i da neke vikende jednostavno provedemo razvlačeći se po kući željni vremena jedni sa drugima. Ali većinu vikenda provodimo negde napolju. Na planinama, jezerima, u parkovima u zabavnim parkovima. Pa bar je Nemačka puna toga. Ista stvar važi i za Nemce – petkom popodne i subotom ujutru je izlaz iz grada standardno zaglavljen, jer su svi pošli negde autom, kamperom ili bajsom. S tim da njima, za razliku od nas Balkanaca, ni kiša ne smeta.
Vikend, posebno nedelja, je zakazan za ručak u prirodi i druženje sa prijateljima i porodicom. Kuvanje kod kuće se uglavnom preskače zarad vremena na vazduhu. U prilog tome idu puni restorani, zabavni parkovi, igraonice, muzeji. Vikendom i praznikom je svuda sve krcato.
Isto kao i u Srbiji, ja i ovde imam ekipu, sa kojom se lako dogovorim danas za sutra – hej gde ste, hoćemo li – hoćemo!
Ovde vam možda važi ona Work hard – play hard. Ali bih rekla da pre naginje ka tome – but play a little harder.
2. Druga najveća zabluda je – Pa to je Nemačka, tamo sve funkcioniše!
Heheehhehehe… ma važi!
Vi kad zamislite Nemačku zamislite jedan fantastičan i efikasan sistem u kome se sve brzo i bez muke završava, a realnost je, u stvari, daleko od toga – posebno u velikim gradovima. Efikasnost se završava onog trenutka kada se upustite u bilo kakvu birokratiju ili da dobijete neki papir – vizu, vozačku dozvolu, promenu adrese.
Svuda se zakazuju termini kojih uglavnom nikad nema, pa vas onda čekaju nepregledni redovi i sati čekanja kojima je prethodilo skupljanje papira. Gomile papira! I na tom šalteru vas obično sačeka neka Mica Ubica koja pritom govori samo nemački. Pa vam često dođe, pogotovu u početku, samo da se zaplačete. Od nemoći.
3. Da li treba da vam navedem, takođe, da se većina stvari rešava isključivo poštom? Pismom?
Recimo ako se prijavljujete za čuveni nemački dečiji dodatak – Kindergeld – prijavu morate poslati poštom. I ako nešto od papira fali – oni će vas, takođe, obavestiti putem pošte. Tako funkcioniše na primer i otkazivanje ugovora za internet – pismeno, poštom i to samo ako ste ga otkazali tri meseca unapred! Ako niste – nikakva vas sila spasiti neće da ga plaćate još godinu dana.
Mogu da vam pričam o tome kako sam na adresu dobila dva nova rutera za internet i peripetiju dok sam jedan vratila (u koroni, sa dvoje dece), mogu da vam pričam i kako su nam paralelno naplaćivali struju za dva stana, jer jedan ugovor UVEK zaborave da otkažu uz Bog zna kakvo izvinjavanje i kilo manje vaših živaca kasnije…
3,5. I da li biste poverovali da je u većini manjih mesta (u Minhenu je sad dosta bolja situacija u odnosu na pre 5 godina) keš još uvek glavno sredstvo za plaćanje. A pri tom apel je da se zbog pandemije svuda plaća karticom. Ali avaj! Kartica? Koja kartica? Ne primamo kartice!
Ne mogu da vam opišem koliko sam puta ostavila punu korpu svega u jednom lancu marketa, jer nisam imala keš kod sebe.
Ali neću. Neko mi je skoro jednom lepo napisao – sve je to samo dobra forma sa promašenom suštinom. E to je Nemačka efikasnost.
4. Prijava za vrtić je poseban krug pakla, koji definitivno zaslužuje i zaseban tekst.
Pored toga što vam takođe treba 103 papira da biste podneli prijavu i potpisali ugovor – često ćete naleteti na pitanje da li ste zaposleni? Jer ako niste – za šta će vam vrtić, kad možete sami da čuvate dete?
Ali kako onda, zaboga da nađem posao – to njih ne zanima mnogo.
Onda uglavnom, shodno tome, dobijete određen broj sati u vrtiću, koji vam nije dovoljan da nađete full time posao, pa se većina žena odlučuje da radi pola radnog vremena. I da li da zalazim u temu da većina vrtića radi 8 sati i da vam je neophodna ozbiljna gimnastika da biste dete odveli i pokupili iz vrtića na vreme? A pričamo na sva zvona o rodnoj ravnopravnosti….
5. Tačnost je nešto što se takođe posebno vezuje za Nemce i to možda važi za stariju populaciju, i eventualno za termine za vize, koji su unapred zakazani.
Ali kad pomenete tačnost – ljudi koji se voze metroom (posebno onim vangradskim) će se glasno nasmejati. Takođe prevrnuće očima i oni što se redovno voze nemačkim međugradskim prugama tzv. Deutshe Bahn-om.
Ima jedna interna rečenica koja mit o tačnosti vrlo jasno opisuje – Nemci su kao nemačka železnica – ne shvataju satnicu najozbiljnije.
I ovde ne staju zablude i predrasude sa kojima se susrećete u svakodnevnom životu u Nemačkoj. Ako vas interesuje još (minimum) 5 zanimljivosti, pišite nam, a mi ćemo rado naša iskustva pretočiti u tekst.
Moj savet vam je u svakom slučaju, ako uskoro dolazite u Nemačku, ili bilo koju drugu zemlju – verujte na reč ovom petogodišnjem gastarbajteru, bolje je da sve predrasude ostavite tamo odakle ste pošli, da dođete otvorenog srca i da naučite sve o zemlji u koju dolazite iz svog iskustva.
Spomi (@ourlifeingermany)
Ostavite komentar