Septembar svi nekako vezuju za polazak u školu, što je meni već odavno strano. Otkad sam završila srednju školu septembar mi je bio mesec ne za stres, već za uživanje (jer sam i na fakultetu u Srbiji sve ispite čistila još jula – štreber sam i ponosim se time). Međutim ovog septembra stvari se menjaju – Sofia je krenula u jaslice i moj mesec za odmor postaje mesec Sofkinog privikavanja na novo okruženje. Kako je izgledao njen prvi dan u vrtiću pročitajte u daljem tekstu.

Konačno je došao i taj dan! Sofiu smo već danima pripremali pričajući joj kako će krenuti u jaslice i kako će tamo upoznati mnogo nove dece i kako će se igrati sa mnogo novih igračaka.

Smatrali smo da je važno pričati sa njom o tome, koliko god ona razumela ili ne. Ipak se radi o, za nju, velikoj promeni, gde ona više neće provoditi po ceo dan sa nama, već u njen život ulaze neki novi ljudi s kojima će se družiti naredne tri godine. Mada smo mi zapravo od njenog rođenja o svemu pričali sa njom i nikada nismo bili u fazonu „šta ona zna, previše je mala da bi razumela“.

Mi smatramo da razume – možda ne razume sve reči i ne zna da odgovori, ali svakako oseća i reaguje na njen bebeći način.

Sofku smo upisali u popodnevnu grupu (od 13 do 18h), jer ona nije dete koje se budi rano, a i smatrali smo da je bolje da ujutru umesto da trčimo i stresiramo se, bolje je da to vreme kvalitetno provedemo s njom i na tenane se spremimo – nju za vrtić, a nas za obaveze na fakultetu..

Dogovor sa vaspitačicom je bio da prvog dana dođemo i Marko i ja sa njom oko 15h. Koncept privikavanja je takav da se prvog dada i roditelji i dete bliže upoznaju sa prostorom u kome će dete boraviti i smatra se da ako oba roditelja budu prisutna, to detetu šalje poruku da je to okruženje bezbedno i da može da se tu opusti.

prvo-dan-u-jaslicama

Kada smo ušli u prostoriju u kojoj se nalazi Sofkina grupa, Sofia se od vrata uputila ormariću sa knjigama i tu se udobno smestila, što nas uopšte iznenadilo s obzirom na to da su joj knjigice omiljena igračka. Iz tog svog „sigurnog“ kutka je posmatrala ostalu decu kako se igraju.

Vaspitačica joj još nije prilazila, jer je poenta bila da se ona u prostoru oseti pre svega lagodno i sigurno. Iako smo Marko i ja sedeli pored nje, nije joj trebalo mnogo vremena da se malo više opusti i priđe mnogobrojnim igračkicama koje su stajale na drugom delu sobe.

Tek posle više od pola sata od dolaska prišla joj je vaspitačica da se igra s njom i polako pridobije njeno poverenje, Nije se bunila na naše veliko iznenađenje. Štaviše vrlo brzo je prihvatila njenu ruku kada joj ju je ponudila, i zajedno sa vaspitačicom otišla u drugu prostoriju gde su bila i ostala deca.

Marko i ja smo ostali bez reči! Bili smo opijeni celom tom atmosferom ali i činjenicom da se Sofii očigledno tu baš dopalo. Za sve vreme dok smo bili tamo obe vaspitačice, i ona koja je direktno zadužena za Sofiu i ona druga koja je isto zadužena za tu grupu, su pričale sa nama i objašnjavale nam kako funkcioniše period privikavanja (o samom procesu privikavanja pročitajte u sledećem tekstu).

Kada se Sofia zajedno sa vaspitačicom vratila u prostoriju u kojoj smo i mi bili, nije nas ni pogledala već je „otrčala“ do stola gde su druga deca već sedela za stolom i čekala užinu. Bez ikakvog problema je sela sa njima i lepo se naručkala.

Toliko sam bila srećna i ponosna u tom trenu da su mi suze krenule na oči. Znali smo da smo definitivno doneli pravu odluku dovevši je tu. O tome kako i zašto smo se odlučili da upišemo Sofiu u jaslice možete pročitati u prethodnom tekstu.

Zaista je za roditelja prelep osećaj kada vidi kako svoje dete lepo funkcioniše u društvu druge dece bez ikakvih problema.

Posle užinice se još malo poigrala sa ostalom decom i bilo je vreme da krenemo kući. Na naše pitanje „jel hoćeš da dođemo sutra ponovo ovde?“ odgovorila je jednim radosnim klimanjem glave u znaku odobravanja.

Ja se kao i ona radujem da vidim kako će se ceo proces njenog privikavanja na jaslice odvijati.

Srdačno,

S-Mama