O robovanju krpi i usisivaču

Zdravo, ja sam S-Mama, i kao mnoge žene programirana sam od malena da uvek sve mora da bude na svom mestu i da sve u kući mora biti čisto.

I vi isto?

Drago mi je.

A zapravo i nije!

Odakle uopšte potiče ta „potreba da sve uvek bude besprekorno“ u meni, a verujem i drugim ženama?

Žene vs. Vetrenjače kućnih poslova

Dugo su kućni poslovi bili nešto što sam prvo radila kada dan počne.

Još tokom master studija i prvih znakova samostalnog života, uvek mi je bilo važno da stan u kome živimo „pristojno izgleda“.

Kada bih odustala od odlaska u čitaonicu i rešila da pišem kod kuće, pre nego što bih uopšte sela za sto i otvorila laptop, morala bih da sredim na brzinu, pa otprilike – ceo stan! Prvo sam sređivala, čistila, punila i praznila mašine.

Sve je u svakom trenutku moralo biti spremno za iznenadni upad nepostojeće inspekcije za čistoću.

A ja kao da sam bila u iracionalnom strahu da će mi ta ista inspekcija oduzeti dozvolu za generalnu samostalnost, jer se „ne brinem dovoljno oko kuće“.

I onda bi došlo podne (ju, kad pre) pa bih tek tada počela da se bavim zaista bitnim stvarima (studijama, poslom, blogom…).

I ne samo da sam jedva postizala da stignem da završim išta što je značajno, već sam shvatila da i najproduktivnije sate u danu, kada mi je um svež, ja trošim na „bezumne poslove“.

foto by @sofkin_tata

Zapravo, prvi put kada sam zaista shvatila da imam problem je kada sam slušala knjigu „Second sex“ od Simone de Beauvoir, u kojoj je celo poglavlje posvećeno domaćicama, koje ceo život provedu u kućnim poslovima, posebno u borbi protiv prašine. Na kraju su one te koje gube! (Nešto kao svojevrsna ženska verzija Don Kihota.)

Prašina je večna, dok žene to nisu.

Simone kaže da je po psihoanalitičarima manija održavanja doma oblik sadomazohizma – karakteristično je za manije i poroke da počneš svojevoljno da želiš, ono što zapravo ne želiš; jer manična domaćica prezire prljavštinu i prašinu kao svojevrsno zlo koje se urotilo protiv nje, te se protiv njega bori time što istu stalno briše, prihvatajući zapravo stanje koje je čini revoltiranom. (De Beauvoir 2010, s. 540)*

Drugim rečima, iako ne volimo da čistimo, prihvatamo to stanje kao deo sebe, jer prljavštinu mrzimo više.

Prokleto žensko i naučene socijalne uloge!

Toliko me je pogodilo saznanje, da sam upravo JA jedna od milion žena, koje vode bitku koja je u startu osuđena na propast, da sam počela da ridam na sred ulice.

Dani su mi prolazili u obavljanju nevidjivih poslova, koji se niti primećuju aktivno od strane drugih ukućana, niti su plaćeni, a koštaju vas vremena za koje realno možete da radite nešto drugo.

Tada sam shvatila da ne želim da budem ta žena.

Sa druge strane, dok sam živela sa roditeljima, ja sam prva bila neko ko nije aktivno primećivao količinu rada koji stoji iza uvek čiste kuće, spremljenog ručka, čistih i ispeglanih stvari.

Ali onda valjda odrasteš, postaneš sam svoj čovek i počneš da se baviš svim tim stvarima koje oduzimaju i vreme i energiju.

I kako ih radiš?

Pa isto onako kako si gledao da to drugi rade čitavog tvog života.

Kao da se u glavi uključi nevidljivi čip „sada je na tebe red“. Podrazumeva se da ćeš nastaviti taj dobro utvrđeni niz.

I šta sada?

Naravno da se promene ne dešavaju preko noći.

Moralo je da prođe još dosta vremena dok nisam u svojoj glavi razložila neke stvari, analizirala naučena ponašanja koja se generacijama prenose sa žene na ženu i shvatila da sam gledajući svoju mamu, baku, nanu i mogla da naučim baš to – da ništa nije važnije od čiste kuće i toga da je sve na svom mestu.

I ne, ne krivim ni jednu od njih.

Ali da, želim da se taj vekovni niz konačno prekine!

Najgore od svega je što sam to ponašanje nesvesno polako prenosila i na Sofku, a to svakako ne želim!

Neko mora to da prekine!

Kada čišćenje postaje problem?

Niko ne želi da živi u „svinjcu“ to je jasno.

Ali nikome ne treba život ni da se svodi na robovanje krpi (sem ako od toga ne zarađujete, onda je ok).

Zamka sa kućnim poslovima je u tome što su oni zapravo nepresušni – korpa za veš nikada neće biti prazna, pa makar više puta dnevno prali veš, sudova će uvek biti, kao i mrvica po podu, a o prašini na policama i u skrivenim mračnim delovima iza nameštaja da i ne govorim.

Kada sam osvestila naučena ponašanja, bilo je vreme i da ih menjam.

A onda sam shvatila da kad god treba da radim nešto što mi se ne radi, ili od čega imam iracionalni strah da počnem (pisanje seminarskih radova, novog teksta…) ja bih se gubila u kućnim poslovima, samo kako bih na kraju dana imala osećaj satisfakcije da sam „nešto korisno ipak uradila“.

Moj omiljeni oblik prokastrinacije očigledno nije skrolovanje po društvenim mrežama, beskonačno gledanje YouTuba, niti šoping po Amazonu i sličnim sajtovima – ja čistim.

Simone se prevrće u grobu, znam to.

Kako se „skinuti“ sa krpe?

Onog trenutka kada sam shvatila da preterujem u čišćenju i da mi je to svojevrstan beg od same sebe i utopljavanje u besmisao, znala sam da je krajnje vreme da aktivno delujem. U suprotnom bih postala upravo ono što ne želim da budem – rob sopstvenog doma.

U mom slučaju posebna žačkoljica je u tome što svojim izborom radim od kuće, i taj mi model rada najviše prija. Da bih mogla da obavljam svoj plaćeni posao, a da se ne bih gubila u neplaćenim kućnim poslovima, morala sam da pronađem rešenje i to brzo.

Posle osvešćavanja činjenice da imaš problem, sledi akcija.

Polako spusti krpu na bezbednu udaljenost, skuvaj kafu u šolju za poneti, spakuj laptop u torbu, stavi psu povodac, uzmi ključeve i masku i trk napolje dok se usisivač nije probudio.

Kada nisam kod kuće, ne mogu ni da čistim.

Za početak je „beg“ i fizičko sklanjanje od kućnih poslova najefikasniji korak ka „izlečenju“.

Kada je napolju lepo vreme, to je vrlo lako izvesti. Ali kada vremenske prilike i nisu povoljne, tu su brojni kafići. Doduše kafići nisu trajno rešenje, jer nažalost ne možete da sedite puno radno vreme u njima, a da ne potrošite pola plate.

A i ne možete večno bežati od problema, jer poenta je promeniti naučeno ponašanje.

Bilo bi idealno da možeš trajno pobeći od kućnih obaveza, bez da se osvrćeš. Ali to i nije baš realno na duge staze, zar ne?

Sledeći korak, kada ste konačno spremni da se vratite u okvire svog doma, a da se obuzdate da ne hvatate četke i krpe odmah sa vrata, je dobra organizacija vremena.

Na primer, u početku sam sebi „dozvoljavala“ vremenski prozor od pola 8 do 8 ujutru da „počistim i sredim šta imam“ i u 8 bih prestajala i počinjala sa normalnim poslovima.

I pomagalo je zaista.

Kako je moje samolečenje napredovalo, tako sam pravila sve veće razmake između čišćenja te mi više nije potrebno pravilo do 8 ujutru, jer sada imam novi raspored, čija su pravila kojih se držim sledeća:

• Ne moraš sve sama! (neće propasti svet, ako mašina za sudove sačeka Marka da se vrati sa posla)
• Poslove podeliti na nekoliko dana, a ne zapeti da se sve završi u jednom (na primer, beli veš perem ponedeljkom, šareni četvrtkom, usisavam petkom)
• Vikendom je čišćenje strogo zabranjeno (mašina za sudove je jedini izuzetak)

I za sada ovaj sistem radi!

Promenila sam prioritete, gde mi je vreme provedeno sa porodicom i prijateljima na prvom mestu, posao na drugom, a čista kuća na desetom.

I zamislite, nije svet prestao da funkcioniše, iako nije sve uvek besprekorno i na svom mestu.

Nije došla nikakva inspekcija da me kazni što mi stan nije tip top u svakom mogućem trenutku!

Nećemo se lagati, naravno da nisam uspela da potpuno pokidam lance robovanja kućnim poslovima, ali su dovoljno labavi da mogu češće da budem van njih nego u njima.

Ali stići ću i do stadijuma potpune slobode, kad-tad.

Srdačno,

S-Mama

*Knjiga „Second sex“ od Simone de Beauvoir je knjiga koja je možda imala najveći uticaj na mene i razvoj mog razmišljanja u poslednjih par godina. Nažalost, nisam uspela da nađem skorije izdanje na srpskom jeziku, te vam je ovde link do hrvatske verzije.