O pisanju

O pisanju… Beli papir. Nekada je najteže napuniti ga crnim slovima, koja se nižu u nedogled. A toliko toga hoću da stavim u ta slova koja oblikuju reči…

Reči koje oblikuju mnoštvo misli, koje se roje po mojoj glavi i vrište da izađu napolje.

Da ih vidi svet, da znaju da nisu uzalud zujale u tom čudnom prostoru, kada zaslužuju da dišu.

Ali nekada je tako teško pronaći prave reči, pravi način da se misao pretoči u smisao.

Nekada je razlog tome nedostatak ideje. Nekada previše ideja, pa ni jedna zapravo ne može jasno da se kristališe i postane do te mere dominantna, da bi isplivala na površinu i preuzela vođstvo.

Ali sve dok prsti plešu po tastaturi ima nade.

Ima nade da će se magla u glavi rasčistiti i to dovoljno brzo, jer gle, još malo pa je vreme da se monitor spoji sa tastaturom i da se krene u ostatak dana, koji ne pita da li bi ti radije ostala tu, među crnim slovima, belim papirom, i crno-belim dirkama laptopa.

Realnost je tada toliko glasna, da vrišti sa svih strana.

Posao, prodica, škola!

Posao, halo!

A ni veš neće hteti sam da se pokupi i sklopi.

Onda zavidim.

Zavidim svim onim piscima, koji su vekovima ranije sve vreme ovoga sveta mogli da posvete samo tome – formulisanju svojih misli u smislene celine, koje i dan danas nose značenje.

Ili je to samo moja maštarija i idealizovanje davnih vremena i ljudi, koje ne poznajemo?

Da, lakše je zamišljati ih nadvijene nad stolom, ili pisaćom mašinom, sa kafom ili nečim jačim pored spisa na stolu, izgubljene u mislima koje se roje i hoće napolje, tu, na taj papir.

Lakše je idealizovati ih i nadati se da ćeš, eto i ti jednoga dana dostići baš to – utopiju pisca, neometenu bilo kojim spoljnim faktorima.

Neometenu životom.

Umetnost radi umetnosti.

Ali da li je to život uopšte?

Da li bi to imalo istih čari kao ovo sada, jer sada znam da cenim svaki minut proveden ispred ekrana, svaki minut koji sam ukrala od svakodnevice samo za sebe i moje reči.

Verovatno ne.

Ali šta je čovek bez mašte i sete prema onome što nikada nije bilo, niti će biti, a opet mu se beznadežno nada i stremi mu? Prazan?

Da, definitivno je to. Prazan.

Kako izbalansirati da živiš sada i ovde, u pravom smislu živiš, ne preživljavaš, a opet da stvoriš nešto što će terati neke nove klince da se za vek ipo pitaju, kako si uspevao da odvojiš sve vreme ovog sveta da bi se posvetio svojoj pasiji, onome za šta si rođen, onome što te oduvek vuče, a dugo ne znaš da ga izbaciš iz sebe.

Privilegija je misliti o tome, znam.

Privilegija je imati vremena da brineš te brige.

I osećaš zahvalnost, ali ti to ne olakšava bol koju osećaš.

Jer to osećaš ti, sve ono što jesi i ono što bi hteo da budeš. Sve ono što nisi, i ne bi voleo da postaneš. Sve si to ti, i baš to te razlikuje od nekog drugog ja, od njega te udaljava ili pak spaja sa njim.

I džaba je što stoji vreme dok si tu, kada realno vreme juri i visi ti kao omča nad glavom, jer neće da čeka.

A opet voliš taj život, jer si ga sam gradio. Jer si ga sam sebi takvim namenio, da možeš u njemu uživati.

I tako u nedogled…

Zadovoljstvo i sumnja se smenjuju iz dana u dan, iz sata u sat, iz minuta u minut.

Pitam se, da li onog trenutka kada jednom zauvek sklopiš oči, taj krug prestaje da postoji i konačno stigneš na ono odredište, na kome si oduvek trebalo da budeš, ili pak poprima drugačiji oblik.

Ne znam, a i kada saznam, neću moći da vam kažem, jer me tada nećete čuti.

Zato pišem dok sam tu.

Srdačno,

S-Mama