Pre nekoliko dana po drugi put sam odgledala nemački film „100 Dinge“ (Sto stvari) koji je u suštini komedija, ali ne ona predvidiva i sto puta viđena, već komedija sa poentom. Elem, ne radi se ovde o filmu, već o njegovoj tematici, koja me je naterala na razmišljanje i samorefleksiju. Konzumerizam – bolest modernog doba. I da, svi smo mi njen deo. A i da sama moram da biram 100 stvari od svega što posedujem, šta bi to bilo?

Ukratko, bez tendencije da spojlujem, u filmu se radi o dva prijatelja koji zbog određenih okolnosti reše da se opklade da će tokom 100 dana koristiti samo 100 stvari, s tim što će svakoga dana imati prava da izaberu po jednu stvar koju će koristiti. Početak samog filma mi je najgenijalniji, gde narator kroz istoriju pravi retrospektivu koja generacija je posedovala koliko predmeta u proseku, ali i koji su bili njeni ciljevi. Da li ću vas zainteresovati ako vam kažem da su naši pradede i prabake posedovali 57, a da svako od nas u proseku poseduje oko 10 000 stvari, pa vi sada vidite. Te ako naletite na ovaj film, srdačno vam preporučujem da ga pogledate.

Ne, neću vam ovde držati pridike kako je konzumerizam loš i zašto je to tako. Prvo, to je opšte mesto. Drugo, dosta je pametovanja sa svih strana, te sam vam samo još ja falila da o tome držim slovo.

Ovde se radi o tome da sam shvatila koja su dva najveća razloga zašto, iako svesna da je konzumerizam kao takav loš, podlegnem pred dva iskušenja i pri tom u tim situacijama nemam grižu savesti.

Prvi „greh“

Ja sam odrasla 90tih u Srbiji. Za one koji možda ne znaju da plastično objasnim kako je to izgledalo za većinu nas – čokolada kao takva bila je retkost i luksuz, o igračkama i knjigama da i ne govorim. Ne smatram da sam odrasla siromašna, ali daleko od toga da sam imala ono što bih volela da jesam. Barbiku sam imala jednu. Imala sam „zamenu“ za lego tj. kocke koje su pravljene od toliko loše plastike da je retko koja pasala u ovu drugu ili ne bi ispala i da si u svakom trenutku mogao da se posečeš na neku oštru ivicu. Zahvalna sam sada i na tome, jer mnoga deca nisu imala ni to.

Moja ćerka odrasta u Nemačkoj u 21. veku uz sve prednosti života na zapadu i dostupnosti gotovo svega onog u čemu je moje detinjstvo oskudevalo. Možda ovim pokušavam sebe da odbranim, ali meni nikada nije žao da potrošim novac na neku knjigu ili igračku sa kojom znam da će se Sofia igrati. Te ona ima i Barbi kućicu i Ikeinu kuhinju i brdo Lego Duplo, od skora i običnog Lega, preko 10 setova puzli, knjiga ima ne zna im se broj na tri jezika. O dinosaurusima raznih boja, oblika i veličina da i ne govorim. I?

Da li ćemo je time razmaziti?

Moj stav je da nećemo i da razmaženost kao koncept odavno prevaziđen. To je koncept koji po mom mišljenju razvijen da bi se osudilo svako odgajanje dece koje nije tipa „gvozdena pesnica“ , svako dečije protivljenje i iskazivanje emocije, pogotovu nezadovoljstva u našoj kulturi biva okarakterisano kao razmaženost. Od samog trenutka detetovog rođenja bivamo zatrpani mitovima „nemoj da ga nosiš stalno, razmazićeš ga“; nemoj da ga uzimaš svaki put kad plače, razmazićeš ga; nemoj da mu kupuješ previše igračaka, razmazićeš ga i tako u nedogled.

A šta ako za promenu počnemo malo da razmišljamo o potrebama deteta, pre nego što odgovorimo na izopačene potrebe okoline za osudom?

Pod ovim ne mislim da je 10 Barbika potreba deteta per se, barem ne ona osnovna potreba po Maslovljevoj piramidi potreba.

Ali, ako se to dete vrlo aktivno igra sa tim Barbikama i naučeno je da poštuje ono što ima, i ako roditelji mogu da to priušte, pa zašto ne bi?

Tačno je da se ljubav ne kupuje poklonima, ali isto tako je tačno da nas poklanjanje drugima čini srećnima. Tek skoro sam shvatila da se ja lično mnogo više obradujem kada iščekujem reakciju mojih dragih osoba kada im poklanjam nešto za šta verujem da će im se svideti, nego kada sama dobijem nešto što sam želela.

Marko i ja smo svesni da naše odrastanje ima veliki uticaj na nemogućnost povlačenja kočnice kada je kupovina za Sofiu u pitanju, ali znate šta, ne grize nas savest zbog toga.

100-stvari-konzumerizam

Zdravo, ja sam Mima i ja sam knjigoholičar

Moj lični najveći problem su naravno knjige.

Ja volim da kupujem knjige, jer volim da čitam knjige. Simple as that.

Kao mala sam bila pasionirani član gradske biblioteke, a danas sam član više njih i koristim ih aktivno. Ali od kad imam mogućnosti da sama sebi priuštim knjigu, ne žalim ni dinara. A Marko je isti takav, jer sličan se sličnom raduje, jelte, te je naš najveći san od prvog dana zabavljanja bio da imamo ogromnu kućnu biblioteku.

U nastojanju da naš konzumerizam stavimo pod kontrolu, logično je bilo da prvo razmotrimo kupovinu knjiga.

Zbog toga smo se Marko i ja dogovorili da svako od nas mesečno sme da kupi po dve knjige. Nismo hteli da se držimo iznosa, jer to u našem slučaju nema mnogo svrhe, s obzirom na to da knjige koje on bira ili koje mu stručno trebaju neretko koštaju 50tak eura, dok bih ja za taj novac mogla da kupim minimum 10 (imam taj neki neobični skil ili više sreću, da pronalazim gotovo nove knjige za smešan novac, šta ću). Te je zbog svega navedenog dogovor bio da se ograničimo na dve knjige. I šta mislite kako je to prošlo?

Bila sam zaista ponosna kada je prošlo pola meseca, a mi ispoštovali dogovor. Ali još nije kraj meseca i dogovor je već sada pao u vodu. I ne, nije on kriv, već ja.

Mogla bih da se branim činjenicom da je korona i da zbog nje ne rade biblioteke u kojima bih inače mogla da pronađem poručene knjige. Ali neću. Ja sam kriva. Ja i moj impuls za kupovinu knjiga. Priznajem.

Te bi se gorepomenuti film u mom slučaju sveo ni na šta drugo već na 90 knjiga i par odevnih komada, čisto da ne bi morala među ljude u negližeu, jelte.

Sada ćete vi reći, pa čekaj ovo je tekst o veličanju konzumerizma, a ne njegova kritika. Ali nije verujte.

Mi ne patimo od toga da moramo da imamo najnoviji telefon, skupu odeću ili auto (jer nemamo nikakav), nije nam važno da imamo svoj stan ili kuću, ne moramo da jedemo po skupim restoranima i spavamo u skupim hotelima…

I naravno da nikome od nas nije neophodna svaka stvar koja nam padne pred oko ili na pamet.

Ali mi želimo da imamo ogromnu biblioteku i da se sa Sofiom igramo s njenim prekul igračkama, jer da, doživljavamo s njom novo detinjstvo i to je za nas sasvim ok.

Ovim tekstom sam želela da vas ohrabrim da promislite o svojim potrošačkim navikama. Da vidite na šta možda bacate novac, a na šta vrlo rado trošite novac (a to je potpuno ok, ako ste ga sami zaradili).

Ja sam priznala svoje grehe. A koji su vaši?

Srdačno,

S-Mama