S-Mama i strah od Vespe

Izlazak iz granica zone komfora iliti kako sam pobedila strah od vožnje Vespe.

Živimo u doba kada je mantra „izađi iz svoje zone komfora“ toliko učestala i izlizana, da većina nas prevrće očima kada neko tek počne da izgovara pomenutu rečenicu.

Ja sam prva bila ta (u mnogim slučajevima i dalje jesam).

Šta ima loše u tome da budemo ušuškani u svojoj rupi, gde nam je toplo, udobno i bez većih iznenađenja? Tu smo sigurni.

Međutim, ako dopustimo sebi da damo priliku i stvarima koje su izvikane da ih razumemo ne kao našu predrasudu šta one treba da predstavljaju, nego kao ono što stvarno jesu, shvatimo da se i u njima krije delić koji dotiče i nas same.

Šta ako stvarno tu i tamo treba da pomeramo sopstvene granice, jer kako drugačije da rastemo i menjamo se?

A promene su itekako važne.

Ne, nisam postala self help guru. Ali jesam dozvolila sebi da probam nove stvari, za koje bih po automatizmu obično rekla „ne“.

Mima i Vespa? Nemoguće!

Ja sam odrasla u uverenju da su motori, bilo koje veličine, oblika i boje opasni. Toliko mi se ta pomisao urezala u podsvest, da nikada nisam ni na jedan sela, čak ni u šali. Ne znam šta sam konkretno mislila da će se desiti ako to uradim, ali prosto nisam.

Već godinama imam položen vozački i od skoro ponovo aktivno vozim auto. Činjenica da imam dozvolu koja mi omogućuje da bez problema vozim i motor, ništa mi nije značila.

Onda se desi život i splet totalno čudnih okolnosti u kojima eto imamo na raspolaganju Vespu narednih par meseci.

Marko je pravi entuzijasta što se motora tiče, iako još nema položen vozački ispit. Tako da sam ja jedina koja realno može da je vozi, iako nemam interesovanja za tako nešto.

Moja prva impulsivna odluka o korišćenju pomenute Vespe bila je NE. Nikada nisam vozila, te stvari su opasne, prosto NE.

A onda sam samu upitala – a zašto ne?

Znam da vozim bicikl, vozim auto, imam dozvolu.

Zašto makar ne bih probala, pa onda odlučila da li je to nešto što želim da radim ili ne?

Odrasla sam žena od 30+ godina, sposobna da sama donosim odluke, koliko god one dobre ili loše bile. Znam da sam odgovorna sama za sebe, pa i ako pogrešim u bilo čemu, iz toga ću naučiti sledeći put kad probam. Čega se onda plašim?

O strahu i njegovom prevazilaženju

Strah je mehanizam koji nas u opasnim situacijama čuva da ostanemo živi. Ali imam osećaj da smo mi, moderni ljudi 21. veka strah od realnih opasnosti zamenili strahovanjem od irealnih i banalnih situacija, do te mere, da sami sebe bespotrebno sputavamo u ispunjenju sopstvenih potencijala.

U knjizi koju trenutno čitam „Playing Big“ od Tare Mohr (na srpskom „Veliki iskorak“), autorka objašnjava razliku između dve vrste strahova pachad i yirah. Razliku između njih Tara opisuje na sledeći način:

„We feel pachad when the ego perceives something it feels will wound the ego’s fragile self-concept in some way. We feel yirah when the ego perceives that something has the potential to bring us into transcendence of the ego. (…) Yirah is the fear of dissolving a boundary, while pachad is the fear that I feel within that boundary.“ (Mohr, 2015)

Što bi ukratko značilo da osećamo yirah svaki put kada smo na putu da izađemo iz svojih granica komfora, dok pachad je onaj strah koji nas u njima drži.

Naravno da je lakše i sigurnije reći ja to ne mogu, nego ustati, milion puta pasti i milion i prvi put uspeti.

Ili ako to prevedemo na jezik dece, kako bi izgledalo da ih ne bodrimo u pokušajima da stanu na svoje noge i krenu da hodaju?

Niko ne nauči da hoda iz prvog puta, već pada sto puta, dok ne ukapira gde greši i šta dobro radi i onda prosto krene.

Da li je bolje da čuvamo decu od strašnih stvari ovoga sveta, da ih nikada ne bodrimo da ustanu i stanu na svoje noge i da ih nateramo da ceo život budu na našim „sigurnim“ leđima?

Naravno da ne!

Pa zašto onda to radimo kao odrasli?

Kada smo zaboravili da se uspeh i pomak u bilo čemu postiže isključivo kroz pokušaje i pogreške?

I kakav primer takvim našim ponašanjem dajemo svojoj deci?

Best and worst case scenario

Tara o pomenutoj dilemi ima jasno praktično rešenje:

„Fear paralyzes us by threatening the worst-case scenario outcomes, without having us think about what we would do if that outcome occurred. When we do imagine how we’d respond, we usually find our resilience and think of the resources available to us. We realize we’d recover. We’d be okay.“ (Mohr, 2015)

U mom primeru sa Vespom, naravno da sam sebi postavila pitanja: šta je najgore što može da se desi – mogu da padnem, povredim se i oštetim tuđi motor. Koliko je realno da se tako nešto desi s’ obzirom na to da neću voziti kao manijak, niti se zaletati? Pa daću sebi šanse pola-pola.

A šta je dobro što može da izađe iz celog iskustva?

Mogu naučiti da vozim Vespu, može mi biti zabavno i mogu imati još jedno lepo iskustvo iza sebe.

Dakle, sela sam na motor, probala da vozim i ostalo je istorija.

Onog trenutka kada sam prestala da brinem o mogućim negativnim ishodima i opustila se, dopustila sam sebi da uvidim koliko je vožnja Vespe zapravo zabavna!

Koristila bih svaku moguću i nemoguću priliku da je vozim. I sada, kada se vratila u ruke svoje prave vlasnice, nedostaje mi. Sa setom gledam svaku Vespu koja prozuji pored nas. Sofka voli da se šali sa mnom i malo-malo pa mi kaže „mama, nemamo više Vespu“, samo kako bi videla „smešno tužno lice koje pravim.“

Marko je i dalje u čudu, ne samo što sam je sa tolikim entuzijazmom vozila, nego i zbog činjenice da mi toliko nedostaje.

Meni je u celoj priči najdraže što sam pobedila sebe, svoje iracionalne strahove i predrasude.

Da, svašta u životu može biti opasno, ali to ne treba da nas dovede do toga da nikada ništa ne probamo što do sada nismo.

Kaže Marko, do kraja godine ćeš naučiti i avion da voziš.

Možda, nikad se ne zna…

Srdačno,

S-Mama