Kako se slave dečiji rođendani u Nemačkoj?
Integracija u novu sredinu nikada nije laka, kao što bi neki mislili. Ponekad nije dovoljna dobra volja, znanje jezika i druželjubivost. Posle skoro 5 godina života u Nemačkoj, tek po Sofiinom rođenju konačno imam utisak kao da sam zaista deo ovdašnjeg sveta.
Šta se promenilo? Ja definitivno, ali i okolnosti.
Studentska sredina u Nemačkoj je drugačija od one koju smo mi na Balkanu navikli. Ovde nema beskrajnog ispijanja kafa između ili posle predavanja sa kolegama. Ovde svi pre, na i posle predavanja komuniciraju slabo i ako mora samo „poslovno“ tj. vezano za zajedničke zadatke na studijama. I to je sve.
I nema to veze sa tim što sam ja stranac ovde, iako sam dugo bila ubeđena da ima. Ne, jednostavno su takvi. Ukoliko se neki od njih poznaju od ranije, možda i popričaju, ako ne, nikom ništa. Ja sam imala sreće da se upoznam sa par zaista super ljudi, kako stranaca, tako i Nemaca. Ali se druženje sa njima, pogotovu sa Nemcima uvek završavalo na Kampusu. I to prihvatiš i tako živiš.
Sve se menja kada dobiješ dete
Naime, od kada je Sofka krenula u vrtić, imala sam mnogo više kontakta sa Nemcima (čitaj mamama i tatama studentima) nego do tada. Ali taj kontakt se i dalje svodio samo na prostorije vrtića.
Do ovog vikenda.
Na moje veliko oduševljenje pozvani smo na rođendan jednog dečaka koji je sa Sofiom u istoj grupi.
Takvi pozivi se ne odbijaju!
Doduše, u početku sam malo paničila (u sebi naravno) kada treba da se ode, šta da se ponese, šta kupiti detetu za poklon i milion sličnih stvarčica koje se roje po glavi kada je nova i nepoznata situacija u pitanju. Jer ipak su oni Nemci i kultura i način funkcionisanja su im drugačiji od naših. A mi želimo, jel´te, da se integrišemo i ne odudaramo ako možemo.
Sreća naša pa Nemci ništa ne prepuštaju slučaju i kod kojih se ništa ne podrazumeva, jer oni vole (kao i ja) da se pre svega lepo organizuju.
Te smo pre svega u vrtiću dobili odštampanu pozivnicu na kojoj je osim osnovnih stvari – od kada do kada traje rođendan, koja je adresa, broj telefona itd. pisala i naznaka da se potvrdi dolazak najkasnije dan radnije.
Pošto smo mi svoj dolazak potvrdili čim smo pozivnicu primili u ruke (sa vidnim oduševljenjem doduše), dva dana pred sam događaj smo dobili i imejl (e-mail) u kome je pisalo da ne treba donositi poklone, već ko može i želi da pripremi neko nezahtevno jelo npr. salatu i da se za decu obavezno ponesu patofnice ili duple čarapice.
S obzirom na to da smo mi već poklon kupili (knjiga je za nas uvek sigurica) nije bilo pogovora da ga ne ponesemo. Pa molim vas, Sofia je lično izabrala koju će knjigicu poneti svom drugaru na rođendan.
Ceo koncept me je oduševio i zaista kada pogledate i jeste praktično, pogotovu kada očekujete više ljudi, lakše je i za domaćina da svako donese nešto od hrane i onda ne može da nedostane. Sa druge strane meni je bilo zaista uživanje da spremim Sofkinu omiljenu tuna-makarone salatu (recept uskoro na blogu), jer sam imala osećaj kao da zaista aktivno učestvujem u celoj proslavi, da sam deo ekipe.
A ako pogledate i sa druge strane, zaista je ekonomično za onog ko slavi, što svakako nije zanemarljiv faktor.
Sve u svemu, meni je taj način proslave dečijih rođendana i lep i praktičan! Te se radujem Sofkinom rođendanu, jer konačno neću morati da bijem glavu ko šta jede ili ne jede i koliko (tona) hrane ću morati da spremim.
Sama proslava dečakovog rođendana je bila totalno opuštena. Što se dece tiče tu nije bilo nikakvih problema, pa oni se već svi poznaju iz vrtića. Sofia se stidila u početku (mamina ćera), ali se relativno brzo opustila (svakako brže nego mama).
Što se roditelja tiče, atmosfera definitivno nije bila kao na predavanjima, ljudi su pričali međusobno, i što je svima nama bilo vidno olakšavajuće je da smo razmenjivali iskustva o žongliranju između studija, dece i vrtića.
A verujte da je predivan osećaj kada ste u prostoriji punoj ljudi koji vas u potpunosti razumeju i kojima ne morate da dodatno objašnjavate zašto često nemate koncetraciju za učenje ili zašto vas opterećuje što vam dete spava ili ne spava pred vrtić svakog dana. Svi smo u istom sosu i lepo je naići na instant razumevanje, iako ne pričate baš savršenim nemačkim jezikom. Pričate jezikom roditelja studenta, a to se ovde razume i ceni.
Tako da je naša prva prava integracija u društvo studenta roditelja vrlo uspešno završena. Sofia je bila srećna, mama i tata takođe. Svi smo bogatiji za novo iskustvo, a i za nova poznanstva koja će možda vrlo brzo dovesti i do nekog ispijanja kafa, pa makar i u kafiteriji na faksu.
S-Mama
Ostavite komentar