Najvažnije je imati „svoj hleb u rukama“!?

Još od kada smo se Marko i ja venčali i počeli da živimo sami i potpuno samostalni u Nemačkoj, dobijali smo različite komentare ne samo za način našeg funkcionisanja, već i načina na koji sami sebe finansiramo. Nekako, kao da mnogi smatraju da se mi zapravo „igramo“ porodice, braka i roditeljstva, a ne da smo odrasli ljudi koji zajedničkim snagama uspevaju ponekad nemoguće.

Na stranu sve ostalo, najveći problem zapravo leži u tome što i Marko i ja još studiramo. Na stranu to što smo oboje već završili po jedan fakultet u Srbiji, mnogi prosto ne mogu da shvate zašto „gubimo vreme“ sa još jednim studijama i to postdiplomskim? Kada uopšte planiramo da prestanemo da učimo? Zar nije već krajnje vreme „da uzmemo svoj hleb u ruke“ (što bi zapravo trebalo da znači da konačno počnemo da RADIMO nešto)?

I tu ja počinjem da penim.

Da li mi živimo na leđima roditelja – u njihovom stanu i živimo od njihovih plata? NE! Živimo hiljadu i nešto kilometara i od jednih i od drugih roditelja u NAŠEM stanu tj. iznajmljenom stanu, ali koji sami plaćamo. Elem, ovde je ljudima normalna situacija da ceo život žive u iznajmljenoj kući ili stanu, prosto nisu opterećeni posedovanjem, ali više o tome drugom prilikom.

Marko i ja smo bili svesni od početka u šta se upuštamo, bili smo svesni da nam neće biti lako pogotovu sa finansijske strane. Za sve smo se SAMI izborili i sve račune plaćamo oduvek savesno i na vreme.

Koliko god ponekad finansije da su tanke, naučili smo da uživamo u tome što imamo.

Nemojte pogrešno da me shvatite, ne živimo mi ni oskudno ali nije ni onako baš kao što ljudi sa Balkana imaju predstavu da je živeti u Nemačkoj. Jer imam utisak da većina misli da samim tim što si u Nemačkoj ti moraš da se kupaš u parama i tvoja je obaveza da svima živima dole pomažeš i šalješ poklone. Ali ne, na žalost ispred naše zgrade na drveću ipak raste lišće, a ne novac.

Ovde je živeti mnogo lepše i bezbrižnije, sve je uređeno pod konac i samim tim je mnogo lakše organizovati se, ali i opružiti se koliko si dugaćak.

Što se mene tiče, imam najlepšu kancelariju na svetu – čitaonicu!

A ako sada nemamo svoj hleb od svog rada (učenja) šta to onda znači – da prosimo? Ili da smo svojim uspehom na studijama zaslužili da nas neko stipendira? Ja bih pre rekla ovo drugo. Nikome nije palo sa neba, nije ni nama. Sati provedeni nad knjigom, bilo u čitaonici bilo kod kuće, stresovi pred ispite i slični problemi s kojima se pravi studenti, tj. oni koji zaista uče da bi znali, a ne da bi samo dobili diplomu pa posle radili šta god imaju iza sebe i ponose se time.

U početku smo oboje primali stipendije, koje nisu nešto visoke s toga smo morali uporedo i da radimo. Tu je najvažniju ulogu odigrala dobra organizacija i beskrajno uzajamno razumevanje. Znali smo kada moramo da radimo, kada moramo da se više posvetimo učenju, a kada ćemo moći i da uživamo. I nikada se nikome nismo žalili. Onoliko koliko imamo, imamo. Naše je i to je to. I mi ne idemo okolo i konstantno pitamo: Jel imate para? Kako ćete da plaćete račune? Kad ćete više da počnete da radite i slično?

A kada još kažemo da to nije kraj i da planiramo i doktorske studije posle ovih, e onda tek pada klapna na oči i pitaju se ljudi aman dokle više.

Što se mene tiče ceo život, a i to je malo da bi se sve ono što bih volela da saznam saznalo.

Umni rad je fizički neizdrživ

Ne, ne može večno da se studira i ne treba, ali može da se gradi akademska karijera. Učiti jeste posao per se. Nema radnog vremena, nema šefa koji vam visi nad glavom (ili možda ima?), nema plate svakog meseca – ali jeste posao. A samodisciplina i dobra organizacija su ključ uspeha.

Naše radno vreme je od otvaranja čitaonice, dakle od 8h do njenog zatvaranja u 22h. Mada kada je „gusto“ rad se nastavlja i kod kuće do u kasno. A vikend je vrlo retko misaona imenica, jer ne, ispit se neće položiti sam od sebe, rad se neće napisati sam i njih ne zanima što je danas nedelja.

Nemojte pogrešno da me shvatite, imam neviđeno poštovanje za sve one koji rade, one koji nemaju visoke škole i one koji ih imaju. Samo smatram da svako pravi svoj izbor u odnosu na svoje želje i mogućnosti. Neko ne voli da uči i shvati da nije stvoren za to, pa to i ne radi, već ranije počne da radi. To je apsolutno uredu. Ali postojimo i mi koji bismo voleli da učimo do kraja života i kojima je ta vrsta rada najprihvatljivija.

Poenta je valjda ceo život da radimo ono što volimo, a ako je učenje ono što volimo, pa pustite nas da učimo vezano ili nevezano za studije. Uostalom, i rad na univerzitetu je rad, zar ne? Ili se samo fizičko rmbanje računa u „pravi posao“?

S-Mama