Polomiću kičmu od kristala

S-Tata: Polomiću kičmu od kristala iliti da li je studiranje zaista zagarantovani put do sreće i ispunjenog i smislenog života?

Prilično duga pauza koju sam napravio kada je S-Mama Blog u pitanju je uslovljena sa nekoliko stvari. Duga kreativna blokada i beskompomisna uređivačka politika bloga moje supruge su rezultirali brojnim pokušajima koji su završili u kanti na mom računaru 😊

Nema tajni, nema prevare

Početak februara kod nas na fakultetu tj. Univerzitetu je rezervisan za ispite.

Biti sa druge strane stola u ulozi onog ko ispituje, u početku nije bilo toliko lako, pre svega jer sam imao pojačanu empatiju prema studentima zbog identifikovanja sa njihovom “mukom” tj. sa njihovim strahovima i sumnjama u sebe i svoje znanje.

Međutim, kako je vreme prolazilo i donosilo iskustvo i rutinu, sve sam više uživao u tom poslu.

Zapravo, po prvi put su ispiti počeli da mi se dopadaju. Ispunjavao me je osećaj miline kada preko puta sebe imate nekoga ko je zaista lepo naučio gradivo i ko je u stanju da na kreativan način primeni to znanje.

Kako izgledaju ispiti u Nemačkoj iz ugla ispitivača?

Sama organizacija i tok ispitivanja studenata se bar ovde u Nemačkoj u mnogome razlikuje u odnosu na ona na Balkanu. Možda najveća razlika leži u transparetnosti celoga procesa.

Ovde se termin vašeg usmenog (ili pismenog) ispita dobije nekoliko nedelja unapred i usmeno odgovaranje traje 15 ili 20 minuta, u zavisnosti od vašeg studijskog programa. Dakle, 15 ili 20 minuta, ne duže i ne kraće.

Ukoliko pak potraje neki sekund duže, to je da bi se studentu pomoglo da dobije što bolju ocenu, nikako i lošiju.

Naravno, posle 10-og ili 15-og studenta u jednom danu, padne koncentracija, profesori zaborave kako je ispit u nekom određenom momentu tekao, da li je bas svaki odgovor bio dovoljno precizan…

Zato je tu asistent, čiji je glavni zadatak da vodi pismeni protokol ispita. Protokol služi tome ne samo da podseti ispitivača na tok ispita, nego i da se što objektivnije oceni znanje studenta.

Kao pomoć u ocenjivanju služi i lista kriterijuma kojima se opsino ocenjuju odgovori tokom ispita. Opet, sve to zarad objektivnosti i umanjivanja spoljnih faktora kao što su raspoloženje ili umor samoga ispitivača.

Na kraju, ocena se određuje u dogovoru profesora i asistenta i u tom delu procesa student nije prisutan u prostoriji. Kada se ocena definiše student ili studentkinja dobiju detaljan feedback i obrazloženje ocene.

Na taj način je ocena koliko je to moguće objektivna i pre svega transparentna, a student na osnovu feedbecka može da poboljša svoj „nastup“ na nekom od sledećih ispita. Win-win za obe strane.

Kuda ideš, studente ili studentkinjo?

Kao što sam već napomenuo na početku, u prvim ispitnim rokovima sam bio izraženije empatičan prema ljudima koji imaju tremu, ali ipak, kriterijumi su kriterijumi.

I znate, kada je neko dobro naučio, sitne greške se lako oproste.

Problem je, šta sa onim ljudima koji nisu došli spremni?

Šta sa ljudima koji imaju minimalno znanje, koje je na granici prelazne ocene i obaranja?

Šta raditi sa ljudima koji uvek i na svakom ispitu se pojave kao neki padobranci, želeći samo da se provuku i nekako dočepaju neke diplome, koja treba da im sutra obezbedi posao u državnom sektoru i lepu platu?

Znam, u svakoj državi je isto.

Svi žele da manje rade, više zarade, minimalno truda ulože. To je ljudska priroda izgleda.

U slučaju mojih studenata, se konkretno radi o ljudima koji sutra treba da budu nastavnici i učitelji.

I onda neminovno čovek dođe do pitanja: da li zaista želim da moje dete ima takvog učitelja ili učiteljicu?

I šta onda sa tom grupom studenata?

Da li skakati sebi u stomak i produkovati kadar koji apsolutno neće biti kvalifikovan, ili dizati kriterijum u nebesa i imati velike kvote oborenih na ispitu?

Kuda sa ljudima koji ne mogu da savladaju ni prostu naučnu terminologiju?

I gledate ih kako drhte, uplašeni, želeći samo da izvuku živu glavu, samo da prevale još jednu stepenicu.

I pitate se da li sve to išta vredi?

Kičma od kristala?

Nama u Srbiji su roditelji probili glavu sa onim čuvenim, „uči školu da ne bi lomio kičmu“; „što više škole, manje leđa“; „ili škola ili da kopaš kanale, pa ti sam odluči“.

Znam, želeli su nam najbolje, to je neosporno.

Ali da li je to ono što je zaista najbolje za nas?

Da li ćeš sačuvati kičmu tj. zdravlje ukoliko se mučiš, učiš, razvlačiš, stresiraš, drhtiš na svakom ispitu?

Da li je najbolje to u da se baviš nečim, što si jedva na kraju završio i što uopšte i ne voliš?

I kome to išta smisleno donosi?

Čini mi je da ne izjednačujemo psihički i fizički napor, a trebalo bi!

Pitanje svih pitanja oko kojeg zapravo sve vreme kružim je: da li je škola i obrazovanje zaista zagarantovani put do sreće i ispunjenog i smislenog života?

Akcenat želim ovde da stavim na stanju zadovoljstva i na ličnom osećaju ispunjenosti! To je ono čemu težimo i to je ono što treba da nam bude imperativ. Pa ko još želi neispunjen i besmislen život?

Iskreno, verujem da obrazovanje jeste put do sreće. Ono je krucijalno za naše samoostvarenje i samoispunjenje i vođenje jednog smislenog i dobrog života.

No ipak bih napravio razliku između formalnog i neformalnog obrazovanja.

Neformalno obrazovanje je po mom mišljenju za većinu ljudi neophodno da bi dosegli tu preko neophodnu ravnotežu u životu i ono se može ostvariti na mnogo načina: čitanjem, gledanjem, slušanjem i delovanjem – u principu učenjem van nastavnih klupa.

Ta vrsta obrazovanja pre svega doprinosi tome da bolje upoznamo sebe, svoje potrebe, svoje želje i težnje. Ukoliko ne znamo šta smo i ko smo, onda teško da možemo da znamo i šta nam treba ili ne treba da bismo bili ispunjeni.

Formalno obrazovanje može da bude put do zadovoljstva, ali ne i nužno.

Studiranje vam daje hrpu alata za lakšu orjentaciju u životu, ali ono u biti nije kraj nego tek početak obrazovnog procesa, koji se nikada ne završava.

Na kraju studija treba da shvatite koliko ne znate (neizbežan je Sokrat i ono njegovo: znam da ništa ne znam) i da budete itekako motivisani da učite i dalje, svesni da nikada nećete sve naučiti.

I pronaći sreću u učenju tokom i nakon studija je možda jedan od primarnih ciljeva samih studija.

Ukoliko nemate tu strast prvenstveno prema čitanju, a onda i prema učenju, mislim da je onda bolje izabrati neki drugi put, jer to bi bilo isto kao da želite da budete hirurg, a da padate u nesvest kada vidite krv.

A ako ne volite da učite, onda sreću možete pronaći i u bilo kojoj drugoj vrsti zanimanja… Whatever works for you!

Studiranje po svaku cenu aspolutno nije neophodno. I prosto studiranje nije za svakoga!

Bolje je biti odličan majstor (ili bilo šta drugo što vas ispunjava) nego loš student i kasnije nezadovoljan „radnik u struci“!

S-Tata