Da, bliži nam se kraj godine i to je činjenica, ali ne, ovo nije jedan od onih tekstova gde ću sumirati godinu koja je iza nas. Više bih volela da se zapitamo: šta nam zapravo znače praznici i kako ih provodimo?
Naravno da obožavam Novogodišnje i Božićne praznike, od kako je Sofia sa nama, čini mi se još i više nego pre. Samim tim što živimo u Nemačkoj, u prilici smo da aktivno učestvujemo ili makar posmatramo kako oni proslavljaju njima važne praznike, od kojih je Božić definitivno onaj na koji oni stavljaju najviše akcenta.
S obzirom na to da živimo u drugoj zemlji i samim tim drugoj kulturi, ne postoji način (niti mi to želimo) da se izolujemo od svih dešavanja oko nas. Tako da na neki način i mi proslavljamo dva Božića („njihov i naš“, mada ako mene neko pita ne vidim razloga da se suštinski jedan praznik proslavlja dva puta tj. na dva različita datuma, ali to je neka druga tema).
Nemačka tradicija je takva, da već krajem novembra praznici počinju da budu u vazduhu. Tu su njihovi Božićni marktovi (kod nas bi to bili „vašari“, ali to ipak nije to), kuvano vino, pečeni bademi sa raznim prelivima, punčevi i kolačići se osećaju u vazduhu. Gradovi se ukrašavaju, kao i privatne kuće (spolja i unutra). I totalno je nemoguće ostati imun na ceo taj štimung i biti ciničan „ne, to nije naš Božić i mi ćemo to sve sada samo ignorisati“.
Ne, ne proslavljamo „njihov“ Božić na isti način kao i „naš“, ali pošto nam dete tu odrasta sa ostalim Nemcima, naravno da učestvuje u svemu u čemu i oni, te se ona ove godine posebno raduje Nikolausu (kod nas bi to bio Sv. Nikola ili Deda Mraz). Naravno da zna i za deda Mraza, i čeka da joj dođe i Božić Bata, ali se radovala i Nikolausu.
Neko bi rekao previše je to slavlja za mali vremenski period i ne bih se protivila takvom mišljenju. Ali pitam se veoma aktivno, šta nama zapravo znače praznici? Da li je to vreme kada ćemo trošiti novac bez kočnice na razne poklone i previše hrane, koju možemo realno jesti nedelju dana, a mi je strpamo u stomake za samo jedan, jer praznik je, jel´te?
Ne znam za vas, ali za mene je praznik slobodan dan, kada odlučim da ne radim ništa, već da provedem aktivno vreme sa svojom porodicom.
Ono što sam ove godine posebno primetila je način na koji Nemci percipiraju praznike. Da, kupuju poklone u velikim količinama. Da, spremaju hranu. Da, druže se sa porodicom pre svega, a ponekad i sa prijateljima. ali ne, ne šalju poruke svima u imeniku, niti na Fejsbuku, niti na Viberu (pre svega jer Viber ni ne koriste, ali u njihovom slučaju je to WhatsApp). Oni praznike zaista provode sa onima sa kojima se tog dana nalaze u istoj prostoriji.
Na Balkanu se nekako odomaćilo ono da je važnije od svega postalo ko vam je čestitao putem poruke ili vam ostavio komentar na društvenim mrežama, te osim za stolom dok jedemo bez granica, vreme se najviše koristi kako bi se odgovorilo odmah na dobijene poruke, jer zamislite šta bi se desilo da se to ne uradi odmah. Posledica svega toga je da se dešava da svi gledaju više u male ekrane ispred sebe nego što zaista provode aktivno vreme sa onima koji su prisutni. Ne, nije dovoljni biti tu samo fizički, treba biti i duhom, potpuno.
Zaista je lepo kada vas se puno ljudi seti na bilo koji praznik i treba odgovoriti ili čestitati, ali to ne mora da bude sada i odmah!
Mi nismo slavili u kući katolički Božić, ali jesmo poslali poruke svim našim prijateljima Nemcima, kako bismo im poželeli srećan praznik. I zamislite niko, ali NIKO od njih nije odgovorio na sam dan Božića, već dan, dva ili tri kasnije. I ne, nismo se ni uvredili ni naljutili. Šta više, zamisli smo se… Zapravo to se potpuno uklapa u sliku Nemaca. Jer oni su ti koji kada završe sa poslom za taj dan, kada odu kući ne proveravaju mejlove, ne sede umorni ispred TVa, već rade nešto zajedno sa svojim porodicama ili prijateljima. Njima vikend služi za odmor, a posebno nedelja, kada ništa i slovima NIŠTA ne radi, ni prodavnice, ni trafike (kojih inače ni nema). Kada su praznici, takođe ne radi nigde ništa, jer PRAZNIK je svima, a ne nekima više, a nekima manje. Sve što treba da se kupi, kupi se do 20h uveče radnim danima i subotom i tada se sve zatvara, jer svi imaju prava na svoje vreme i na odmor i uživanje.
A što bismo mi bili gori od njih ili obrnuto? Zapravo treba da učimo ono što je dobro jedni od drugih!
Zato sledeći put kada slavite, ostavite telefone daleko od vidokruga i popričajte sa onima koji sede pored vas, jer oni su najvažniji, njima treba čestitati na pravi način i posvetiti im punu pažnju. A za ostale ima vremena i sutra, što ne znači da su manje važni. Verujte mi, tek tada ćete osetiti prave čari praznika i setiti se da su oni tu da biste se vi opustili upravo sa onima koje najviše volite.
Srećne praznike (ma kada i koje slavili) želi vam vaša
S-Mama
…prežderavanje i alkohol.