Bespotrebno nerviranje? Svi znamo da je odgovor na ovo pitanje prilično lak i jasan – NE. Ali, da li i koliko uspevamo, pogotovu u ovo ludo vreme korone, da se zaista ne nerviramo oko svega živog?

Moja rođena sestra, koja je inače oličenje smirenosti ceo njen život i na prste jedne ruke možeš izbrojati prilike kada se baš iznervirala (što bi rekli englezi „when she lost it“) u poslednje vreme gotovo svakodnevno ključa zbog različitih stvari.

I naravno da je razumem, kako i ne bi kada se svakog dana nešto menja. Ne zna se više ni da li će biti studija, kada ćeš ponovo moći da dođeš do osnovne literature u bibliotekama koje su odavno potpuno zatvorene, ne zna se ni da li će, kada i kako biti ispita, da li ćeš smeti uopšte u skorije vreme da izađeš iz kuće i lista frustracija se tu ne završava. Naravno da je sve to itekako stresno, jer direktno utiče na tvoj život. Gledajući nju i čudeći se jer sada je vidim u tom nekom za nju netipičnom raspoloženju, naravno da sam se upitala: a kakva sam ja zapravo i šta je ono što mene tera da prekipim u poslednje vreme?

Da se razumemo, ovo sa koronom nikome ne pada lako. Neizvesnosti su svuda oko nas, a o opasnostima da i ne govorim.

Pravila se, bar ovde kod nas u Bavarskoj, menjaju ne više ne ni na nedeljnom, već na dnevnom nivou. Na primer, od sledećeg ponedeljka ćemo moći da nosimo samo jednu i slovima JEDNU vrstu maski napolju, jer sve ostale su odjednom neefikasne. Sada se već spekuliše oko toga da uskoro nećemo moći da napuštamo svoje domove, kao i marta i aprila meseca.

A o činjenici da već godinu dana nismo izašli iz grada u kome živimo, naravno ne svojom voljom, da i ne govorim.

I svima nam je ovo drugo zatvaranje mnogo teže palo nego prvo, ne samo zato što se dešava ponovo, nego zato što sada nemamo „to nešto“ za šta bismo se uhvatili da nam ulije nadu da će uskoro biti lakše i bolje i da će sve ovo proći. Te kako da se ne nerviraš?

Kako da se ne nerviraš kada te četvorogodišnja ćerka svakodnevno pita: „Mama, kada će proći više ova korona da možemo ići kod bake i deke? Kada će ponovo moći da mi dođu Sara i Ema? Zašto ne možemo da idemo u Berlin, tamo je tako zabavno? Ovo sve jako dugo traje!“

Iskreno, ne znam odgovor na ovo pitanje. Ali ne želim ni da dozvolim da okolnosti koje ne mogu da promenim i na koje očigledno ne mogu da utičem (jer ne, nisam stručnjak za viruse i ne umem da ih lečim) do te mere utiču na moju i ovako labilnu psihu da sam više nego obično iznervirana i pod stresom, a to ne bih htela. Jer čemu to vodi?

Ja već gotovo godinu dana radim od kuće. Od novembra su i teretane zatvorene, pa kao nešto vežbam kod kuće. Ceo život mi se sveo na 500m radijusa oko stana tj. na trasu kojom šetam Benija. O socijalnom životu neću ni da govorim. I koliko god inače volela da sam kod kuće i meni je prekardašilo!

Ali ja ne mogu tek tako uzeti pasoš i zaputiti se gde mi je volja. Jer to prvo nije moguće, a onda je i neodgovorno. Sedi di si, što bi se reklo na mom jugu.

Sve te stvari i te kako utiču na psihičko blagostanje, kojeg polako nestaje. I nisam jedina naravno, sve ovo utiče na sve nas. A šta mi možemo?

Možemo da se isključimo. Možemo da ne dodajemo ulje na vatru.

Možemo da isključimo google feed na svom telefonu, da izbrišemo aplikacije za vesti i društvene mreže, jer nismo dužni da svakoga dana upijamo otrov drugih u sebe. TV nemamo već 8 godina, ali ko ima, može i njega da isključi.

Društvene mreže mogu biti super korisna stvar, ali mogu biti itekako toksične. A sada je pravo vreme da se malo distanciramo od njih. Ja na svojim mrežama imam divne ljude, ali primetila sam da kad god bih gledala čak i njihove objave knedla bi mi stajala u grlu i obavezno posle izlaska sa mreža osećala bih se još gore, a ušla sam sa namerom da se malo oraspoložim.

Posle svog tog bespotrebnog nerviranja zbog ovog ili onog, svesnog ili nesvesnog, osećam se kao izduvani balon koji do te mere ne zna šta će sa sobom da mi se niti radi, niti čita, niti gleda nešto, niti šeta, niti igra sa Sofkom.

Primetila sam da postojim, ne da živim. A takva nisam dobra ni sebi, ni svojoj porodici a što je najgore nisam produktivna. A to ne želim! Ja nisam ta osoba! Moja sestra nije ta osoba! Ni vi niste ta osoba!

Pa nemojmo onda to sebi raditi! Barem ne sada kada smo u vanrednim situacijama i vanrednim uslovima za normalno funkcionisanje (čega nema).

Menjajmo ono što možemo, kad već na većinu stvari ne možemo da utičemo.

Nije korona jedino vreme kada se ljudi nerviraju oko svega i svačega, samo smatram da je u današnje vreme došlo do ekstrema, te su i inače staloženi ljudi počeli da pucaju po šavovima (a kako i ne bi).

Moja omiljena „obična“ kategorija za bespotrebno nerviranje je vreme. Ne prođe dan, a kamo li godišnje doba da se po pravilu isti ljudi ne nerviraju redovno oko vremenskih prilika.

Kada je toplo – žale se što je pretoplo; kada je hladno – što je hladno; kada je zima, a nije hladno – što nije hladno; kada pada sneg u sred zime – zašto pada sneg, kada ga nema – zašto ga nema i tako u nedogled.

Ne, nije problem vreme, jer očigledno je da na njega ne možemo direktno uticati (sem na klimatske promene, na to itekako možemo, ali o tome drugom prilikom), po mom mišljenju, ljudi samo ne znaju na koju stranu da izbace svoju frustraciju, a vreme je nekako uvek tu i pogodno da se po njemu opali.

Naravno da svi imamo preferencije kakve nam vremenske prilike odgovaraju, ali da li će nerviranje oko činjenice da je nešto izvan naše kontrole doneti nešto korisno? Apsolutno neće!

Bespotrebno nerviranje i kako se protiv njega boriti?

Ja nisam našla način da mi svakog dana bude bolje i lakše. Ali za početak na telefonu više nemam niti jednu društvenu mrežu, niti neki drugi izvor informacija. Jednom dnevno slušam vesti na radiju, kako bih makar znala šta su nove mere da ih ne bih u neznanju prekršila i to mi je i više nego dovoljna doza nepotrebnog nerviranja.

A važno mi je da pratim mere pre svega da bih sačuvala zdravlje svoje porodice i svojih bližnjih, a i da ne bih bespotrebno morala da plaćam ogromne kazne, jer zašto bih?

Ono što mogu je da izaberem je da mi psiha bude koliko-toliko zdrava i da svom detetu mogu da pružim majku koja nije nervozna zbog nekih gluposti na koje ne može da utiče.

A mogu da utičem na to da li ću svoje vreme provesti igrajući Uno sa Sofkom ili ću radije visiti po internetu i gubiti živce zbog svih nepravdi koje nas okružuju, možda više nego ikad. Ja biram Uno i Sofku.

A vi?

Koje su vaše strategije protiv bespotrebnog nerviranja?

Srdačno,

S-Mama