Kada čujete reč odgajanje deteta, prvo vam na pamet padne roditeljstvo, zar ne? Razmislite još jednom, šta još? Opet roditeljstvo? Varate se. Taj pojam jeste rezervisan primarno za roditelje, međutim postoji i ona druga strana – uloga drugih članova porodice npr. bake i deke. Ali priznaćete da vam je uloga tetke nekako možda poslednja pala na pamet.
Na našem Balkanu, gde sam i sama rođena, odrastala i živela do pre godinu ipo dana, dok se nisam odselila, nekako je uloga tetke zanemarljiva. Retko kada ćete čuti da se neka teta posebno potrudila oko odrastanja svojih sestrića ili bratanaca. Ona je nekako tu, samo za rođendane, da donese po koji poklončić, koji ruku na srce iz sopstvenog iskustva govoreći, nikada nije bio nešto zanimljivo. Ona je tu da par puta godišnje pozove i iz kurtoazije pita kako ste. Niko ne umanjuje ničiju vrednost ovim tekstom, ali to je nažalost u praksi zaista tako.
Na kraju dana, ona zapravo bude samo bliski rod iz porodice i to je to.
E, varate se. Ne sme to tako biti.
TetAna je tu da Sofku hrani i ljubavlju.
Pre devetnaest meseci postala sam tetka, jedne anđeluše Sofie. 24.05.2016. potpuno nespremna u tom momentu, dobijam novost “Postala si tetka”. Možda sam svega sekundu bila zbunjena, a onda sledi najveće radovanje moga života.
Mislim da to osećanje može da razume jedino osoba koja je jaaako vezana srcem i dušom za svog brata ili sestru, do te mere, da sve uspehe i poraze proživljava kao svoje. E, bas tako sam se i ja osećala. Kao da sam ja na neki način dobila dete. Uskoro se to osećanje i zaista materijalizovalo, kada sam je prvi put ugledala, dodirnula, osetila miris moje mrvice.
Da li može neko toliko da se voli, nakon samo jednog susreta? O da, to je tetinjska ljubav!
Kako su prvi meseci prolazili, igrom slučaja bila sam odsutna i to mi je jako teško palo. Gledati preko ekrana telefona kako dete raste, taj koji kaže da nije bolno, laže.
Ali onda dodje momenat, kada ste tu i sve ono pre se briše. Tetana je počela da živi sa mrvicom oktobra meseca prošle godine.
Kako se osećate kada vas svako jutro probudi predivno, nežno lice i maleni osmeh vaše sestričine? Kako drugačije, do spremno da joj sve na svetu pružite. Za početak, neizmernu ljubav, jer to je ono što je za naš poziv primarno.
Super TetAna je tu!
Zašto sebe smatram super tetkom iliti super Tetani (što zapravo predstavlja neku moju ličnu titulu)?
Teta Ana = TetAna!
Da dobijete tu titulu nije dovoljno samo da ste u krvnom srodstvu sa detetom, već da zapravo to zaslužite.
Iako sam i sama student u inostranstvu, samostalno živim, radim dva posla, pokušavam sama sebe da izdržavam, naravno uz najveću podršku porodice bez koje ne bih ni stigla do ovde gde sada stojim (ovaj sedim u čitaonici na pauzi), svaki mogući slobodan trenutak pružam Sofii.
Super TetAna je tu kada treba da se uskoči mami i tati na par sati, da uče, završe milion obveza ili je samo odvedem u vrtić, jer oni moraju na predavanja. Tu je i da redovno vodi u šetnju, hrani, presvlači. Grize i ljubi Sofiu do besvesti, jer tako sam u mogućnosti i to mi niko neće zabraniti, ne ne.
Ukratko, drage tete, budete drugi (treći) roditelj detetu. Pa zar nije to nekako negde zaista naša uloga?! Naravno!
U narednim tekstova ću hronološki ići kroz čitavo odrastanje Sofie uz moju malenkost, jer to nije samo jedna izjava, “Ja sam tetka malene Sofie” i da se na tome završi. To je čitav proces, paralelno uz sestrino i zetovo roditeljstvo, koje naravno jeste primarno.
Dobrodošli na S-TetAna putovanje!
Ostavite komentar