Pisanje dnevnika je oduvek popularno i nije zapravo ništa novo i revolucionarno. Devojčice to vrlo rado počinju da rade, čim nauče da čitaju i pišu, kako bi „Dragom dnevniku“ poveravale ko im se sviđa, kako im je prošao dan, i koliko je Sanja iz II5 seljanka. Međutim, pisanje dnevnika donosi velike benefite i nama odraslima.
Živimo u vremenu kada se stresovi oko nas samo nagomilavaju, a od nas se očekuje da ih što bolje podnesemo i da se što brže izborimo sa njima. Pri tom vrlo često se gubi iz vida da smo mi samo živa bića, koja imaju osećanja i potrebe, a ne samo obaveze. Od nas se očekuje da se u rekordnom roku izborimo sa svim nedećama koje nas na dnevnom nivou sapliću. Ali kako? Kako u toj modernoj džungli obaveza pronaći vremena za sebe, kada mnoge „self care“ stvari koštaju ne samo puno novca, već i našeg dragocenog vremena?
Ono što mi sami možemo za sebe da uradimo, a što garantovano može pomoći i to za vrlo kratko vreme da se osećamo bolje u svojoj koži, je da razumemo sebe, svoja osećanja i situacije u kojima se nalazimo. Često to možemo postići ako sa nekim razgovaramo, ali budimo realni, nisu sve misli pogodne ni da se prospu pred drugu osobu, ma koliko nam ona draga i od poverenja bila.
Zato je pisanje dnevnika vrlo učinkovit oblik „self care-a“ iliti brige o sebi tj. o svom mentalnom zdravlju. A dnevno zapisivanje misli, osećanja i/ili događaja je nešto, što je meni lično znatno pomoglo da se izborim sa brojnim stresovima koje preživljavam na svakodnevnom nivou.
Nije važno da li ste nekada pisali, pa odustali jer niste za to našli vremena, ili vam je bilo naporno, ili prosto niste znali šta da stavite na papir. Važno je da svakodnevno zapisivanje misli dovodi do njihove čistine.
Ko može pisati?
Lepota ove vrste pisanja je u tome što ne treba da budete ni pisac, ni talenat za pisanje, niti novinar. Dnevnik, svesku misli ili kako god da zovete svoj ritual pisanja može pisati SVAKO.
Kako početi?
Nije važno imati najlepšu olovku, specijalno penkalo, najskuplju svesku, rokovnik ili pak Remarkable (mada ako vas bilo šta od toga dodatno motiviše, ne može da škodi). Važno je da svakoga dana pronađete makar 10 minuta vremena u kojima ćete sesti i prosto zapisati trenutne misli, osećanja, brige.
Strah od belog papira je normalan, i svako ko je ikada išta napisao, pa makar to bio samo i pismeni zadatak iz srpskog u osnovnoj školi, zna koliko je nekada teško samo početi. Ali to i jeste ključni trenutak u kome ne treba da odustanete. Napišite upravo to – ne znam šta bih pisao, ništa mi ne pada na pamet, oduvek imam problem da stavim jasno misli na papir ili neku sličnu rečenicu. I tako ćete pokrenuti lavinu. Jer ponekad ili pak vrlo često ne možemo znati šta se krije u nama dok to nešto ne otelotvorimo u vidu reči.
Pišite za sebe, a ne da bi to neko drugi čitao.
Na ovaj način ćete onemogućiti autocenzuru i izbaciti mnogo više (pogotovu negativnih) misli na papir. A bolje da su napolje na papiru, nego unutra u glavi i tu zauzimaju mesto produktivnosti, ciljevima ili pozitivnim mislima.
Ja sam osoba koja vrlo retko izusti psovku uživo, ali moj „dnevnik“ krije i te kako pregršt ružnih reči i negativnih pojmova, koje se ne bih usudila da izgovorim naglas.
Izaberite deo dana koji vama najviše odgovara.
Za mene je to jutro. Trudim se da svakoga jutra ustanem makar pola sata pre vremena kada treba Sofku da probudim za vrtić, i to je moje vreme za pisanje „dnevnika“. Na taj način izbacim sve negativne misli ili nedaće koje su se gomilale prethodnog dana, ili tokom noći (s obzirom na to da vrlo često imam košmarne snove).
I ne moraju to per se biti negativne misli, naprotiv. Ako ispred sebe imam stranicu lepih događaja koji su za mnom, osećam se kao da sam napravila veliki pomak u svom životu – što i jeste benefit redovnog pisanja – vrlo lako i brzo uočite da se stvari u vašem životu ili makar vaše misli menjaju.
Ponekad je potrebno samo sumirati glavne događaje od prethodnog dana. Ali ono što je definitivni benefit jutarnjeg pisanja je, to što u novi dan ulazim rasterećena. Bukvalno imam osećaj da onoga trenutka kada spustim olovku magla pred očima je nestala, i kao da vidim svet oko sebe bistrije. Takav uticaj na mene ima ova vrsta pisanja.
Neko više voli da oslobodi misli pred spavanje, i da u krevet ode mirne glave. Neko to radi u toku dana. Nije bitno kada, važno je da sami sebi nađete to vre
Važno je da stvorite naviku.
Kao što preporučuje James Clear u svojoj knjizi „Atomic habits“, potrebno je oko 30 dana da svakoga dana radite nešto makar i samo 5 minuta, da bi vam to postalo navika. Prednost stvaranja navika je da akciju automatizujete tj. da ne morate aktivno razmišljati kada ćete je ponoviti. Kao pranje zuba, na primer. Sigurna sam da niko aktivno ne razmišlja o tome, jer je postala deo nas, navika. E tako je i sa pisanjem.
Koja je najbolja forma?
U tome i jeste lepota pisati ono što niko neće čitati – pravila nema. Da li ćete pisati u prvom licu, trećem, množini -nevažno je. Da li ćete pisati 15 rečenica, ili ispisati 5 stranica – nebitno je.
Tema i forma su potpuno slobodni, i na vama su da ih sebi odredite.
Pisanje dnevnika je uz trening za mene najbolja vrsta „samo-terapije“. Jer treningom oslobodim fizičku napetost, a pisanjem mentalnu i onda svaku moguću prepreku u toku dana mnogo lakše i mirnije prebrodim.
Te šta još čekate?! Papir i olovku u ruke i garantujem da ćete se osećati bolje!
Srdačno,
Ostavite komentar