Gde je nestala ljudskost?!

Svet se menja. Za kratko vreme je došlo do toliko važnih događaja da se ponekad čini da ne znamo kom problemu pre da se okrenemo i posvetimo. Covid 19, rasizam, nacionalizam, klimatske promene… Neko bi rekao da je previše za malog čoveka da o svemu tome misli i deluje istovremeno.

A onda odem na društvene mreže, gde je najveća briga trenutno, zamislite ni manje ni više nego – vremenske prilike. To su postovi i storiji o bezobraznoj kiši koja nam kvari planove, jer „oni nisu normalni, kakvo je ovo vreme“. Osim ovog drugi egzistencijalni problem je „hoćemo li ove godine na more“.

Dragi moji, ako su ova dva problema trenutno najesencijalniji i ako je to ono što vas jedino muči, onda svaka vama čast.

Hajde da malo promenimo retoriku i makar za tren pokušamo da mislimo i o drugima, ne samo o sebi? Probajte, nije tako teško kao što se čini.

Mene ne zanima more, da li ću pokvasiti udove u slanoj ili slatkoj vodi. Baš me briga da li je napolju kiša, jer neću piti kafu po kafićima čak i da je sunce najprijatnije na svetu. Jer, nećete verovati, postoje mnogo važnije stvari od brčkanja i ispijanja kafa.

Za veliki deo sveta su to na primer ljudski životi, zamislite to. Jer živimo u vremenu kada su goli ljudski životi ugroženi sa više strana – one na koju čovek nema direktnog uticaja – virusa koji hara planetom i one koju je sam čovek i to beli čovek izazvao i izaziva i dalje – rasizam.

Za viruse nisam stručnjak, te o tome ne bih naširoko ovom prilikom ni pisala. Na njegov nestanak per se na žalost ne mogu direktno da utičem, sem što sedim kod kuće, a kada već moram van nosim masku. Ali ono na šta i te kako mogu da utičem je nestanak rasizma.

Dugo sam vagala da li uopšte ima smisla pisati o ovoj temi. Ne zato što smatram da nije važna, naprotiv, smatram da se naša generacija osim sa problemom klimatskih promena nije susretala sa većim i važnijim problemom. Vagala sam upravo zbog boje moje kože.

Da li sam ja kao neko ko je rođen u beloj Evropi iole pozvana da pričam o rasizmu?

Ja sigurno nikada neću moći da razumem kako je ljudima koji se svakodnevno susreću sa nipodaštavanjem i maltretiranjima samo zbog boje svoje kože.

Ali kao čovek pre svega, imam prava da me nepravda boli.

Imam prava da kažem da to što se dešava nikako nije ok.

Imam prava da brinem o tome u kakvom svetu živimo i šta ja mogu da uradim da makar malo doprinesem da se on promeni na bolje.

Jer to što sam bele puti, što sam rođena na Balkanu, a živim u Nemačkoj ne znači da se mene ova tema ne tiče. Ljudska odgovornost mi ne dozvoljava da mahnem rukom i kažem „ma to se dešava tamo negde“.

Niko od nas ne može da bira niti kada će biti rođen, niti gde na ovoj planeti će biti rođen, a kamo li koje boje će biti njegova koža.

Ne, nikada nisam živela u getu i ne mogu ni da zamislim kako to izgleda. Ali živim u zemlji u kojoj nisam rođena i svakodnevno govorim jezikom koji nije moj maternji.

Ne smatram da je Nemačka zemlja u kojoj je diskriminacija kao takva prisutna na nivou kao što je to u Americi, ali kako bih i znala kakvo je realno stanje kada boja moje kože ispunjava osnovni preduslov povlašćenosti.

Ono što znam je da je Nemačka multikulturalna zemlja. Ovde žive svi, sa svih strana sveta, svih veroispovesti i boje kože. Dakle različitosti jesu deo moje svakodnevice, tako da me se problem rasizma i diskriminacije tiče.

Tiče me se da li će moje dete u vrtiću da se igra sa svom decom, na osnovu toga ko je kakav čovek, da li sa njom ima ista interesovanja ili deli igračke, a ne na osnovu toga kako taj neko izgleda.

Tiče me se, itekako!

Ja možda ne mogu da idem u geta u Americi zajedno sa diskriminisanim ljudima i protestujem na ulicama. Ali ono što mogu je da iskoristim svoj virtuelni i živi glas i govorim o ovome, jer me muči.

Ja mogu da naučim svoju ćerku da smo svi ljudi pre svega, nezavisno od bilo kog urođenog i ne ličnom voljom odabranog parametra.

Ono što ja takođe mogu je da probam da naučim zašto sam ja deo problema. Šta sam ja možda uradila da bih ljudima otežala svakodnevicu. Jer svi mi prirodno polazimo od toga da mi nikada nikoga nismo diskriminisali. A šta ako jesmo, nenamerno i nesvesno?

A šta ako to radimo namerno i svesno, a ne želimo to da promenimo? Onda smo, dragi moji, u još većem problemu!

Čovek bi smatrao da smo kao vrsta dovoljno napredovali da ne moramo više da brinemo o rasnim, nacionalnim, pa ni polnim razlikama, diskriminacijama i superiornostima.

A ja se pitam da li je činjenica što imamo naprednu tehnologiju sama po sebi dovoljna da za sebe kao vrstu kažemo da smo superiorni ili napredni u odnosu na naše pretke? Bojim se da nismo.

Jer ako u 21. veku postoji strah od drugih i drugačijih samo na osnovu pigmenta njihove kože, bojim se da o razvoju ne smemo ni da mislimo, a kamo li govorimo.

Nisu problem „samo“ problemi crnaca u Americi i širom Evrope, problem je i otvoreni nacionalizam u ruhu „suverenizma“ koji očigledno buja svuda, a ne bi smeo. To što stvari zovete novim terminom, ne znači da se radi o nečemu drugom i manje opasnom.

Ne mogu da sedim skrštenih ruku i posmatram kako se budi rasizam i nacionalizam pod premisom „pa nisu 20te godine 20tog veka, nema više nacista i rasista“. O da, ima ih i to sve više., kako god se danas oni zvali.

Zar ništa nismo naučili? Zar je moguće da moja generacija ima stavove koji su imali mladi istih tih 20tih i 30tih godina prošlog veka?

Mene to boli.

Ja to ne mogu da prihvatim!

Ja ne želim da budem deo toga!

Moje dete neće biti deo toga i ja ću sve što je u mojoj moći da uradim da ona nikada, ali nikada ne mrzi nekoga zato što je tamniji od nje, zato što dolazi iz druge zemlje, priča drugim jezikom ili se moli na drugačiji način. Nikada!

Da li je ovakvom tekstu uopšte mesto na jednom blogu koji se pre svega bavi porodicom, roditeljstvom i decom? Apsolutno! Jer jedino ako svi govorimo o problemu, možemo da podignemo svest pre svega o ozbiljnosti situacije.

Jedino zajedno, ali kao pojedinci možemo nešto promeniti.

I pod ovim ne mislim da možemo svi izaći na ulice (mada bi trebalo), već da krenemo od sebe. Da se obrazujemo. Da razumemo problem pre svega. A onda i da ga iskorenimo, pre svega u nama samima.

Te da više nikada ne prezamo od migranata, roma, crnaca, muslimana, jevreja, žena, osoba sa drugačijim seksualnim afinitetima… na žalost lista je mnogo duža, ali poenta je ista.

Dosta je diskriminacije po bilo kojoj osnovi!