Mama je sebi dala oduška celog jula. Ali nisam sedela dokona i „odmarala od svog deteta“, jer mene moje dete ne umara već me iznova puni energijom, nego sam se baš aktivno posvetila završavanju poslednjih ispita. Kada kažem „aktivno“ mislim na to da sam više od par sati dnevno, dok Sofia spava, uspela da posvetim upravo studijama.

Početkom jula su nam u posetu došli Sofiini baka i deka, kako bi pre svega vreme provodili sa njom. Mi nismo u mogućnosti ni ovog leta da putujemo za Srbiju, a dete treba da se druži i sa bakom i dekom, te su oni došli lepo kod nas. Na taj način smo spojili i lepo i korisno. Em su oni dobili mogućnost da po ceo dan budu sa Sofkom i da malo promene okruženje, em smo Marko i ja dobili mogućnost da dobar deo dana provedemo u čitaonici i pokidamo ispite.

radni-dan-mame-studenta

Samo radno – mama u čitaonici

Kako je izgledao naš dan u tom periodu?

Ja bih se obično budila rano ujutru, pre Sofie i Marka (jer oni vole da spavaju do 9 pa i duže), za to vreme bih se sredila, spremila Sofki doručak i popila kafu sa mamom i tatom. Kada tata i ćera ustanu, poigrali bismo se malo svi zajedno i onda bismo Marko i ja krenuli na Univerzitet.

S obzirom na to da je Sofia bila vrlo vezana za mene, a i da mnogo voli da svako jutro posle doručka po nekoliko sati provodi napolju, period privikavanja na to da ja nisam po ceo dan s njom joj nije toliko teško pao. Deka bi je čim doručkuje izveo u šetnju. A ona se sva ozari kada krene napolje, pa da li je mama vodi ili deka i baka njoj je tada nevažno. Te smo na taj način izbegli plakanje za mamom i tatom kada kreću u „radne pohode“.

Onda bismo oko 10h Marko i ja došli u čitaonicu i tada bi magija mogla da počne. Iskreno sam se bila uželela tog osećaja kada se izgubim u knjigama i mislima i pri tom i ne osetim da je prohujalo nekoliko sati.

Štreber sam, znam i nije me sram!

Volim da učim, volim da čitam stručnu literaturu i saznajem nove stvari i volim da ta nova znanja iskoristim u produbljivanje mojih ideja i otelotvorim ih kroz naučne radove. Volim ono što studiram i neću to da krijem.

Oko 13h bismo napravili pauzu za ručak koju osim za odmor koristimo i kako bismo razmenili novostečene informacije.

Po povratku u čitaonicu svako od nas bi nastavio da radi ono što je isplanirao za taj dan. Ja sam pre svega morala da spremim referat o „Primitivnom umu i modernoj civilizaciji“ iz seminara koji se bavi upravo temom da li postoji razlika između primitivnih i civilizovanih ljudi (ne bih vas davila daljim pojedinostima). A zatim i koncept svog master rada, koji je trebalo da predstavim tutoru, a što je dodatno stavljalo pritisak na mene da ga odradim što bolje mogu. (za sada vam neću otkrivati temu)

A šta kada me uhvati kriza?

Već oko 15h bih sigurno upala u krizu. Ta kriza bi se nekada javljala više puta u toku dana i bila intenzivnija, a nekada samo jednom. Tada bi mi užasno nedostajala Sofia i imala bih osećaj da bih se teleportovala kući, samo da je poljubim i zagrlim.

I to je to prokletstvo kada ste majka i student u isto vreme. Dobijete instant osećaj krivice zašto niste u tom trenutku sa svojim detetom i krajnje sebično vam nedostaje.

A onda se vratite u realnost i kažete sebi, što pre i uspešnije završim i sa učenjem i sa ispitima moći ću više vremena da provodim s njom i pri tom budem bezbrižnija, jer neću imati hiljadu obaveza vezanih za studije nad glavom.

I kriza bi prošla. Nekada brzo, nekada bi potrajala, tu već nema pravila.

Oko 16h bismo pravili kratku pauzu za kafu. Jer je meni kafa jako važna kao motivator i nešto što mi makar na psihičkom nivou daje energiju da nastavim dalje sa radom.

Oko 18h bismo konačno krenuli kući. A ja bih od trenutka kada bih sela na svoj bicikl pa sve do kuće vikala „Bebani, Bebani, Bebani“ jer više ne bi bilo načina da kontrolišem uzbuđenje da ću konačno moći da zagrlim svog anđela.

Svaki trenutak od ulaska u kuću pa do trenutka kada Sofia zaspi (što je oko 22h) provodili bismo i Marko i ja sa njom – šetajući, igrajući se, čitajući. A svo troje se prećutno radujemo vikendu, kada bismo po ceo dan provodili zajedno.

Na kraju svakog dana proteklog jula bih i ja zaspala sa osmehom, jer sam znala da sam dan iskoristila maksimalno. A to svakako nije malo.

Srdačno,

S-Mama