Otići ili ostati?

Da li ljudi koji odu iz mesta u kome su rođeni, moraju tu gde su trenutno zauvek ostati? I šta su preduslovi za ponovno dizanje sidra iliti game changer-i?

Ako ste bilo gde emigrirali, pogotovu ako na to niste bili ničime prisiljeni, već ste otišli iz matične zemlje svojom voljom, da li to znači da zauvek morate ostati tu gde ste inicijano došli? Da li i po koju cenu moramo ostati tu gde jesmo sada? Gde je granica? I ko uopšte postavlja pravila?

To su važna pitanja koje ljudi, koji odluče da podignu sidro i iz matične zemlje oprobaju život na nekom drugom meridijanu ove planete u nekom trenutku svog iseljeničkog života sebi postave.

Posle 8 godina života u Regenzburgu u Bavarskoj, mi smo došli do tog trenutka u našim životima gde je postalo važno odgovoriti na sva gore postavljena pitanja.

Mi smo došli u Nemačku zato što smo to želeli, a ne zato što smo iz bilo kog razloga to morali. Ja sam od uvek imala plan da radim master u Nemačkoj, Marko je želeo da nauči jezik i da se doobrazuje. Igrom manje više čudnih okolnosti smo završili tu gde smo sada – u Regenzburgu. Isto tako je moglo da se poklopi da studiramo u bilo kom drugom gradu – Kelnu, Berlinu, Lajpcigu…

Ali eto, tu smo gde smo. Najlepše stvari u dosadašnjem životu su nam se dogodilo u ovom gradu – tu smo se upoznali, zavoleli, studirali, dobili Sofiu, završili studije, izgradili jedan prelepi život. Ali, da li sve to navedeno per se znači da zauvek i po svaku cenu moramo ostati ovde?

Naravno da ne. To zapravo nikada i nije bio naš plan.

Posle 8 godina života u Bavarskoj, prelepih trenutaka i iskustava koje smo ovde doživeli, konačno su spale ružičaste naočare kroz koje smo je do sada doživljavali. Život ovde jeste lep, uređen, ali nimalo lak.

Kada se previše puta sudarite sa nemilosrdnom administracijom, neukusnim komentarima na račun vašeg porekla i nebrojenim odbijenicama za poslove na iole „visokim“ pozicijama i takoreći u struci (za koju ste se toliko godine i obrazovali), ne možete više nekritički idealizovati mesto u kome živite.

A onda se zapitate, kada je već situacija takva, da li mi uopšte moramo ostati ovde gde sada jesmo?

Naš odgovor je jasno i glasno NE!

Nismo drveće, korenje nemamo, pa da smo bilo čime vezani za bilo koje mesto. Naši pravi koreni su negde drugde, pa nas ni oni nisu držali ni obavezali da budemo tu gde su oni. Te zašto bismo sada ili ikada to sebi činiti?

Posmatrajmo to ovako: život smo izgradili tako da konstantno rastemo i razvijamo se. Jučerašnji ciljevi se ostvare, pa je logično postaviti nove koji su viši od onih koji su iza nas. Pre 8 godina nam je cilj bio da položimo jezik, kako bismo mogli da upišemo studije. Onda smo to postigli – lestvica se podigla. Upisali smo studije, pa je cilj bio i uspešno ih završiti. I to smo postigli – lestvica se još jednom podigla. Zatim smo želeli da radimo na Univerzitetu i naučimo kako stvari funkcionišu „iznutra, sa druge strane“ – i to smo postigli. Drugim rečima, igricu zvanu Regenzburg smo obrnuli.

I gde dalje?

Zapravo mesto je manje važno, važno je ono što to potencijalno mesto za nas donosi.

Mi nismo neko ko će se u svom rastu zaustavljati na prosečnim stvarima, jer bez imalo skromnosti, ne smatramo za sebe da smo po bilo čemu prosečni. (Pucaj visoko, da bi visoko i pogodio.) A ovaj grad ili pokrajna jednostavno ne nude mogućnosti za dalje uspinjanje uz lestvice naših ciljeva.

Te, šta je logičan sled – ostati gde si na nivou na kome si ili peti se dalje, gde go to vodilo?

Za mene i Marka je odluka vrlo laka, idemo dalje, stvaramo nove ciljeve i nove mogućnosti, prelazimo nove prepreke, nivoe, ali ne one Don Kihotovske, jer one ne vode ničemu sem beskrajnom gubljenju energije i živaca. Ne, to nije za nas.

Nama trebaju izazovi koji će nas terati da učimo nove stvari, da se dalje razvijamo, da rastemo i intelektualno i emotivno. A da ne pričam o tome kako je za nas koncept „jednog posla za ceo život“ odavno prevaziđen i deo nekog vremena koje je davno prošlo.

Nemačka je velika i, volim da verujem, puna mogućnosti čak i za nas društvenjake. Postoje delovi ove zemlje gde se znanje više jezika i diploma njihovog univerziteta više centi nego ovde, gde vas na kraju svode na pol, ulogu u kući i nekoga kome nemački nije maternji jezik, koliko god ga dobro znali.

Ako takvo mesto ipak i ne nađemo za našu porodicu – mesto u kome će svi njeni članovi biti zadovoljni onim što rade i životom generalno, pa zašto onda po svaku cenu ostajati, zar ne?

Svet je mali, a i uvek imaš gde da se vratiš.

Zahvalna sam za sve lepe trenutke, znanja i iskustva koje smo ovde stekli. Ali osećam da nam je ovaj grad postao previše mali i skučen, ponestaje vazduha.