Ana Sokolović, burnout ekspert: Sagorevanje roditelja - kako ga prevazići?

Kada govorimo o sagorevanju na poslu obično ne pravimo razliku između kategorija ljudi koji pate od burnouta. Naravno da svakome može da se desi da ga stres i pritisak na radnom mestu samelje! Onda je vreme da potražimo pomoć stručnjaka, jer vrlo često ne umemo, ali i ne treba sami da se borimo sa mnogim problemima, od kojih su problemi u radnom okruženju definitivno na vrhu liste.

Zato sam razgovarala sa Anom Sokolović, koja je burnout ekspert, master klinički psiholog i licencirani psihoterapeut. Anu je teško opisati u nekoliko rečenica i time je ograničavati, jer to ne bi bilo fer. Te je možda najbolje iskoristiti njene reči:

„Moja profesionalna misija je da naučim što više žena kako da prestanu da sagorevaju pokušavajući da nekom dokažu svoju vrednost, već da u nju beskompromisno veruju.“

Ako niste još čuli za nju, onda je krajnje vreme da se sa njom makar virtuelno upoznate – a to možete učiniti putem njenog sajta, fenomenalnog podcasta ili newslettera, koji se ne propuštaju.

Za razliku od njenih dosadašnjih intervjua, mene je najviše interesovalo da li činjenica da je neko zaposleni roditelj, neko ko možda u većoj ili drugačijoj meri prati od sagorevanja na poslu?

Živimo u vremenu kada je floskula „you can have it all“ prosto postala imperativ življenja, gde je iluzija o tom „savršenom žongliranju“ između porodice, posla i ostalih obaveza ne samo moguća i lako dostižna, već svako ko ne ispunjava makar prividno taj imperativ i muči se u trčanju da tako nešto dostigne, pre svega sebe smatra manje vrednim i promašajem, a onda ga i okolina tako doživljava. Koliko ovakva ubeđenja imaju udela u sagorevanju i da li postoji način da se protiv takvih očekivanja borimo? Da li uopšte „možemo imati sve“, a da pri tom ne pregorimo?

Svako utrkivanje sa idealima koji su praktično neodrživi može da odvede u sagorevanje. Čini mi se da idejom “you can have it all” pokušavamo da umanjimo FOMO – možeš da imaš sve, dakle, ništa nećeš propustiti. To nije održivo – mi ćemo uvek nešto propustiti. Prinuđeni smo da biramo – ali to nosi anksioznost u toj meri da nam je lakše da verujemo u opciju “you can have it all”.

“Savršeno žongliranje” podrazumeva da ni jednu lopticu ne držiš čvrsto u ruci, već da su ti sve u rotaciji. Dok god žongliraš postoji nešto čemu nećeš moći da se u dovoljnoj meri posvetiš – i to je ok!

Mislim da je održivije da razmišljamo u smeru, “you can have it all” ali, “not at the same time”.

Mnoge moje klijentkinje pojede krivica zbog toga što kad su na poslu, nisu sa porodicom – a kada su sa porodicom, ne rade ono što žele za svoju karijeru. Ne možeš da se kloniraš i budeš na dva mesta u isto vreme. Ono što ima više smisla je to da u različitim periodima života, godine ili čak i meseca, različite stvari postaju prioriteti.

Jako je teško da budeš zaista posvećena jednoj stvari, a da ne oduzimaš od posvećenosti drugoj. To je kao da pokušavaš u isto vreme, naizmenično da radiš administrativne poslove i kreativne poslove u svom životu. Administracija prekida kreativu, a kreativa uzima od administracije jer potpuno drugačije pristupaš ovim zadacima.

Za to je važno da se pomirimo sa tim da onda kada postavimo neke stvari kao prioritet, neke druge stavljamo privremeno na čekanje, dok ne napravimo ponovnu reviziju prioriteta. Dakle, ako u ovom mesecu odlučiš da radiš na poslovnom projektu, neminovno je da ćeš propustiti neke trenutke za decom. To je cena koju plaćaš za vrednost onog što ti daje prioritet koji si odabrala.

Ako sebe stalno guraš da sve bude prioritet, na kraju ništa nije.

U svakoj oblasti svog života se osećaš na “pola koraka”, rastrzano i nedovoljno posvećeno, a da pritom nemaš kapaciteta da išta promeniš jer si preumorna – super teren za pregorevanje.

Da li postoji razlika u burnoutu kod ljudi koji su roditelji i onih koji su single ili nemaju dece? U čemu se ona ogleda, ukoliko postoji?

Ono što je očigledno je da ljudima koji su single ili bez dece jednostavnije da budu vlasnici svog slobodnog vremena.

Često volim da kažem da je roditeljstvo jedna vrsta pretplate na stalno prisutnu anksioznost, bilo da je to anksioznost u vezi sa tim kako je dete ili kakav ili kakva si ti kao roditelj.

Tvoje potrebe su uglavnom podređene potrebama deteta i onda kada odlučiš da prioritizuješ svoje, obično to ide uz jedan manji ili veći paket krivice što ti uloga roditelja po sebi nije dovoljna ili što time što nisi prisutna u potpunosti, nešto svom detetu uskraćuješ.

Već prvih par meseci od trenutka rođenja deteta shvataš da su tvoje bazične potrebe sekundarne u odnosu na potrebe deteta – pa se dešava da ne spavaš, zaboravljaš na svoje obroke, na to da se redovno istuširaš ili izađeš iz kuće jer si fokusirana na to kako dete funkcioniše. Uz to, kulturološko programiranje koje kaže da kao roditelj treba da se “žrtvuješ” podržava učestalo zanemarivanje svojih potreba zarad potreba porodice i onda kada postoji mogućnost da prioritizuješ ono što je tebi lično važno, nezavisno od porodice. Zato se često uskraćuje i razumevanje: “Šta si očekivala? Kad jednom postaneš roditelj, sve se promeni.”

Uz to, dete je stalni stvaralac neplaniranih okolnosti – pa su roditelji u stalno pripravni da prilagođavaju svoje planove.

Roditeljstvo je ogroman izvor radosti, ali i stresa koji treba prihvatiti i obraditi.

Stalna podeljenost između tako velike uloge i drugih uloga, koje često nisu uskladive ili su teško uskladive sa roditeljskom, značajan je faktor koji doprinosi sagorevanju.

To ne znači da su roditelji osuđeni na sagorevanje, niti da je ljudima bez dece ili koji su single lako – ali da roditeljima jeste često izazovnije da se pobrinu za sebe bez krivice, obezbede uslove i izdvoje vreme da se bave sobom kako bi sprečili sagorevanje.

Šta je tvoj najčešći savet roditeljima, kako da prepoznaju gde leži problem – kod kuće ili na poslu?

Retko kada je problem samo u okolnostima. Obično je problem u načinu na koji pristupaju okolnostima, pa na primer problem nastaje i na poslu i kod kuće zato što očekuješ od sebe da sve radiš savršeno. Onda kada si iscrpljen, na rubu svojih kapaciteta, lakše je da samo prebaciš odgovornost detetu koje ne sluša, partneru koji te ne podržava, nerazumevanju na poslu i sličnom. Svaki poziv da probaš nešto drugačije deluje kao još jedan zahtev koji se očekuje da ispuniš.

Zato, ono što najpre pružim roditeljima sa kojima radim je bezbedan prostor da dopuste sebi da se požale, da izbace akumuliranu tenziju, da dožive da ih neko zaista čuje, bez potrebe da odmah sugeriše šta treba da rade drugačije. Mislim da svaki roditelj mora da ima nekog u svom okruženju sa kim to može. Ako nema, predlažem da potraži terapeuta.

Onda, kada su spremni da nešto menjaju – onda se okrenemo analizi obaveza i očekivanja koje oni imaju od sebe i koje drugi imaju od njih. Gotovo uvek naiđemo na to da postoje stvari koje sebi ne dopuštaju jer su isuviše restriktivno shvatili neku svoju ulogu (na primer, kao roditelj/partner/nadređeni/ zaposleni ne smem X ili moram Y), stvari oko kojih preuzimaju odgovornosti koje bi mogli da podele, potrebe koje ne komuniciraju ili ne komuniciraju jasno, stvari oko kojih ne traže podršku, itd.

Ponekad je nemoguće izostaviti razliku između zaposlenih očeva i majki. Verujem da obe kategorije sagorevaju iz različitih razloga – očevi kao „hranitelji porodice“ jer na sebe stavljaju taj društveno usađeni teret – moram da radim više da bih obezbedio svoju porodicu. Dok majke sa druge strane moraju i da budu radnice za primer (da im to što imaju decu „ne smeta“ u obavljanju posla), plus kod kuće obično preuzimaju, ponovo zbog društvenih normi, veći deo tereta na sebe. Da li imaš neki savet za jedne i za druge – kako da međusobno jedno drugom pomognu da ne sagore i prevaziđu „klasične uloge“?

Krenula bih od toga da osvestimo uloge kojima pokušavamo da se prilagodimo, a koje ne odgovaraju po kroju onome što želimo za sebe. Te “klasične uloge” su neka vrsta društvenih odela koje imamo utisak da treba da obučemo da bismo bili prihvaćeni od strane drugih, ali često – i da bismo sami sebe smatrali prihvatljivim (roditeljem, partnerom, profesionalcem itd.)

Pozvala bih partnere da razgovaraju o načinima na koje se osećaju ograničenim očekivanjima koji sami imaju od toga šta znači biti otac ili majka, muškarac ili žena u okolnostima, zemlji, vremenu u kojem žive, i da u skladu sa tim otkrivaju kakve potrebe za podrškom imaju.

Kako zaposlene majke, a kako očevi da se izbore sa „konstantnom krivicom“ da ne rade dovoljno – bilo na poslu, bilo u porodici?

Tako što redefinišu kriterijume dovoljnosti.

Nećeš ni za posao, ni za porodicu biti tu sve vreme. Nemoguće je, jer ne možeš da se kloniraš. Ali, za šta želiš da budeš tu?

Koje su to suštinski važne stvari za koje želiš da budeš prisutan/prisutna u svojoj porodici?

Koje su to suštinski važne stvari koje želiš da sebi pružiš u okviru posla kojim se baviš?

Kreni od toga da ne možeš SVE (jer ne možeš). Onda, usmeri pažnju samo na ono što je BITNO.

Kao neko ko je roditelj, naravno da mi je važno da me kolege razumeju kada se, kao i svi drugi zaposleni roditelji, nađem u situaciji da zbog neplaniranih porodičnih obaveza (npr. bolest deteta) posao mora da trpi. Ali vrlo često može doći do toga da ljudi koji nemaju dece „ispaštaju“ zbog ovih koji ih imaju, pa se od njih očekuje da su uvek prisutni na poslu i da mogu više „da povuku“ jer to što nemaju dece negde implicira da imaju manje privatnih obaveza. Ono naravno ne stoji. Ali kada poslodavac ne uspe da „pomiri“ roditeljsku i neroditeljsku stranu kod zaposlenih, koji su tvoji saveti – kako to mi sami da postignemo, kako bi se negde smanjila tenzija i izbeglo sagorevanje kod obe grupe?

Suština je da postoji međusobno uvažavanje i zahvalnost, koja ne ostaje samo na rečima. Dakle, ako kolega koji nema dece završi sa paketom obaveza koji preuzima od tebe koja imaš, pronađi način da pokažeš zahvalnost i istakneš koliko ti to znači, na način koji misliš da bi kolegi bio najdragoceniji.

Na primer: “Slušaj, zaista cenim to što si ostala da uradiš to umesto mene. Rado ću preuzeti da sada uradim ovo umesto tebe.”

Onda kad poslodavac nema razumevanja za zaposlene, onda je važno da probamo da ga pokažemo jedni prema drugima.

Sagorevanje kod zaposlenih ljudi je postalo neka vrsta „mainstreama“ u smislu da se o tome konačno govori, da ljudi pokušavaju svesno sa time da se izbore i onda naravno dolaze odo tebe za pomoć. Više puta sam na ovom blogu pisala o tome kako studiranje jeste svojevrsna vrsta posla, jer oduzima mnogo vremena i za razliku od „pravog posla“ studenti nemaju „radno vreme“. Zato me zanima, da li postoji burnout i kod studenata? I da li se borba protiv istog u pomenutoj kategoriji iole razlikuje od poslovnog sagorevanja?

Burnout je prvobitno bio vezan samo za kontekst posla. Definicija se proširila, tako da obuhvati i druge uloge koje doživljavamo kao posao, a u kojima postoji hronična izloženost stresu.

Dakle, i studenti mogu da dožive burnout. Zašto doživljavaju burnout i kako se boriti protiv njega je pitanje koje ima malo komplikovaniji odgovor. Rekla bih najpre da se sa burnoutom ne treba “boriti” već razumeti simptome burnout-a kao znakove uma i tela da način na koji biraš da radiš i živiš ne radi za tebe.

Burnout je kao temperatura – skup simptoma koji ukazuje da postoji problem. Nije poenta samo smanjiti temperaturu, nego otkriti gde je infekcija.

Na primer, deo uzroka može biti u tome da ono što studiraš ne rezonuje više sa tvojim interesovanjima, vrednostima i ambicijama, a da se osećaš vezanom odlukom koju si napravila da završiš studije.

Može biti do granica u pogledu organizacije studija i ostatka života ili do (ne)spremnosti da tražiš podršku, intolerancije na neuspeh, prevelikih očekivanja od sebe koji ne dozvoljavaju prostor za zabavu, odmor, odmicanje od studija.

Može biti da život, pridružen uz studije ima toliko obaveza koje indukuju dodatan stres da ne postižeš da obradiš sve što je već prethodno akumulirano i pobrineš se za sebe, već si hronično zaglavljena u iscrpljenosti. Ovo su samo neki od mogućih faktora.