Finansijska (nad)moć u vezama?

Money makes the world go round, ali da li to mora da se odnosi i na parnterske odnose? Kakvu ulogu ima finansijska moć u vezama i kako se izboriti sa tim?

Pre neki dan na putu za teretanu pričam sa koleginicom, koja mi ponosno objašnjava da je povećala broj radnih sati, i da sada radi puno radno vreme. Ona je majka dvoje male dece, i do skora je radila duplo manje sati nedljno da bi mogla da se brine o porodici, jer je muž radio puno radno vreme.

Tradicionalna raspodela uloga i poreski sistem

To je vrlo rasprostranjen model u „modernoj“ Nemačkoj – nekako se podrazumeva i dalje da žene preuzmu brigu o porodici i manje rade, dok muškarci „donose helb na sto“.

Čak je i porezni i penzioni sistem napravljen tako, da oni koji više sati rade plaćaju manje poreza, od oniih koji rade manje. Te je vrlo često do skora bio standard da muškarci budu u poreskoj klasi 3, a žene u 5toj. Jer na taj način onaj ko više zarađuje donosi svakako više para u kuću.

Ono što je u tom načinu razmišljanja i delovanja posebno problematično je nerazmišljanje o budućnosti, jer naravno onaj ko manje sati radi, ima kasnije i manju penziju. Ali hej, ko će mlad da misli o penziji, zar ne? Na taj način su žene decenijama sistematski stavljane u vrlo nezavidnu poziciju.

Od skora je ukinut sitem kombiniranja 3. i 5. poreske klase, te su svi parovi staljeni u 4. Što je početak pomaka, ali daleko od dostizanja neophodne jednakosti.

Promene u modelu: Nova raspodela uloga?

Elem, nastavlja svoju priču koleginica: „moram da priznam, sada kada ja radim puno radno vreme, a moj muž brine o deci, osećam se baš dobro, sada sam ja ta koja donosi hleb na sto i odnos moći u kući se drastično promenio.“

„Kako to misliš?“ upitala sam je.

„Pa lepo, sada kada ja dođem kući sa posla umorna, očekujem da je kuća sređena, veš takođe, deca podmirena i meni ostaje da se poigram sa decom ili uradim minimalno po kući. Čeka me spreman obrok, a ja mogu da se opustim, jer sam imala naporan dan na poslu. Do skora sam ja bila ta koja je uvek trčala kada dete zaplače, jer „ja znam šta mu treba“ ali sada nisam tokom većeg dela dana kod kuće, te se tata brine o tome.

Čoveče, kako je dobar osećaj „biti kao muškarac“.

Sada mi je itakako jasno zašto su oni uvek se „borili“ za to da budu oni koji donose novac kući, jer na taj način imaju ne samo finansijsku nadmoć već i odličan izgovor zašto se više ne brinu oko kuće ili oko dece. Sada su se stvari obrnule, i moj muž prećutno prihvata novu situaciju. Odlična svtar kod nas je u tome što smo oboje bili na obe strane, te znamo tačno kako se ovaj drugi u datoj situaciji oseća. Ali prokleto je dobar osećaj kada imaš monetarnu nadmoć“.

I eto ti ga, u samo nekoliko rečenica ona je uspela da sumira ono što ja odavno znam i ono što je suština rodnih uloga.

Da, novac ima tu moć, nažalost, da i u porodičnim odnosima donosi promene. I to jeste tužno, saglasna sam, ali je to naša kapitalistička realnost.

Rodne uloge kao socijalni konstrukt

Ali ono što je odlično u današnje vreme, je da je (nadam se) sve više parova koji funkcionišu na ovaj način.

Jer rodne uloge su socijalno uslovljene, a ne prirodne.

Žene nisu rođene sa prirodnim talentom za pranje i sklapanje veša, kuvanje ili čišćenje. Svako živo biće može da radi te poslove, gle čuda, pa i muškarci.

Ono što je jako zanimljivo, a što sam naučila čitajući knjigu Silvie Federiči „Caliban and the Witch“ da je tek pojavom kapitalizma odnos prema poslovima koji obavljaju muškarci i žene drastično promenjen. Jer čak i u srednjem veku su svi morali da rade sve, da bi kuća „opstala“. Te su tako i muškarci i žene išli u polja, brinuli o stoki, kućni poslovi su se vrednovali podjednako kao i poslovi van kuće. Međutim pojavom kapitalizma je posao „van kuće“ dobio materijalnu vrednost, dok je ista kod poslova „oko kuće“ izostala i mi i dan danas, vekovima kasnije bijemo istu bitku.

Mada sam prilično sigurna, da kada bi muškarci i žene bili podjednako plaćeni i vrednovani za posao koji obavljaju van i u kući, i ovaj odnos moći bio potpuno drugačiji tj. Volim čak i da verujem da ga ne bismo čak ni imali.

Onda ne bi više bilo važno ko na sto donosi više, bio muškarac ili žena.

Jer ne, nije cilj da budemo superiorne u odnosu na svoje partnere ili generalno muškarce.

Cilj je da budemo tretirane podjednako i podjenako plaćene.

Jer ono što nosimo u gaćama nikada ne bi smelo da određuje koliku platu primamo, koliko radimo po kući ili kojoj poreskoj klasi pripadamo.

Finansijska nezavisnost i lični osećaj vrednosti

Sa druge strane zaista jeste odličan osećaj kada počneš da dobro da zarađuješ i možeš da osiguraš svojoj prodici da živi normalno i ima sve što treba. Kada ne moraš da tražiš „džeparac“ od partnera, već možeš sama da priuštiš sebi i svojima, ono što je potrebno.

Iako možda ne želim glasno da priznam, tačno sam znala o osećaju o kome je koleginica govorila. S obzirom na to da sam dugi niz godina i sama radila slabo plaćeni posao i to ne puno radno vreme, uvek sam imala osećaj da „moram više da potegnem kod kuće“. Socijalno učenje, koje znam da je pogrešno, ali je deo svih nas, hteli mi to da priznamo ili ne.

Sve dok nisam počela da radim posao koji sada radim i to puno radno vreme, uz povećanje novca na mom računu svakog meseca, povećavalo se i moje samopouzdanje. Kao da je tim prokletim novcem moj osećaj vrednosti bio zalivan, užasno, znam, ali tako je.

Moja „prednost“ je u tome što smo Marko i ja od početka našeg odnosa bili ravnopravni što se kućnih obaveza tiče, tako da je taj osećaj „superiornosti“ nad njim kod mene izostao.

Ali lični osećaj vrednsoti je srazmerno porastom primanja kod mene i te kako rastao.

Setimo se samo da pre samo 50tak godina žene nisu imale prava na svoje bankovne račune i da su otvaranje jednog morale da imaju pismeni pristanak muža.

Da, od tada jesmo kao društvo napredovali, ali očigledno ne dovoljno. Jer meni je idalje neverovatno da moramo da vodimo ovakve vrste razgovora.

Koji je način da se izborimo za to da novčana nadmoć izađe iz naših partnerskih odnosa?

Dok ona ne bude regulisana odozgo time što će neovisno o polu svi koji rade istu vrstu posla podjednako biti plaćeni, nama na individualnom nivou ostaje samo spoznaja da imamo ili nemamo finansijsku (nad)moć. A posle spoznaje je esencijalna otvorena komunikacija sa partnerom.

Surova istina je da je zapravo možda jedini realni način da razumemo jedni druge, upravo onaj koji sam sama preživela i o kome je moja koleginica govorila – da se oboje nađemo sa obe strane medalje. Jedino tako možemo da razumemo jedni druge, jer nažalost, u mogim slučajevima reči nisu dovoljne niti imaju dugotrajno dejstvo.

I ne, žene ne žele da postanu muškarci. Žene ne žele da budu nadmoćne. Želimo samo jednakost, svuda i na svim nivoima. Pa i u partnerskim odnosima, pa i u finansijama, a naravno i u raspodeli obaveza u i van kuće.

Simple as that. Ili da li je?

Srdačno,

S-Mama