Svaki roditelj želi ono što je najbolje za svoje dete. Ali koliko često učitavamo svoje želje i očekivanja okoline, te ih njima namećemo? A koliko zapravo aktivno sluša­mo njihove želje i potrebe?

Marko i ja se trudimo da Sofii što manje namećemo naše želje i navike, ali nisam sigurna koliko smo u tome uspešni – pogotovu kada je ljubav prema knji­gama u pitanju. Guilty as charged. Em priznajemo, em se zbog toga ne kajemo ni malo. Marko joj je pride preneo svoje divljenje prema svemiru i nebeskim telima, a ja prema crtanim filmovima. Ipak dete ne živi u vakuumu, zar ne?

Ali ona nije naša kopija. Ona je vrlo svoja i mi se trudimo ne samo u tome da je podržimo, već i aktivno da je čujemo. Tako su, na primer, dinosaurusi isključivo njena pasija koju ona prenosi na nas ostale.

Međutim, kada je pravo vreme da roditelji počnu da osluškuju želje svoje dece, kada su dodatne aktivnosti u pitanju?

Pod ovim ne mislim na odlazak u vrtić, igranje sa drugarima iz kraja, odlaske na dečija igrališta ili slično. Kada kažem dodatne aktivnosti, mislim na sport, ples, učenje jezika ili druge privatne časove koji nemaju veze sa kućnim, školskim i aktivnostima vezanim za vrtić.

Pre nego što smo sa Sofkom razgovarati o tome šta bi ona volela da radi tj. uči, prvo sam pričala sa njenim pedija­trom. Nisam želela da počnemo prerano bio šta, a sa druge strane ni prekasno (ako tako nešto uo­pšte postoji, pošto smo Marko i ja čvrsti zagovornici celoživotnog učenja).

Kada smo od pedijatra dobili zeleno svetlo da je između 5te i 6te godine optimalno vreme za istraživanje dodatnih interesovanja, počeli smo Sofii da dajemo ideje šta bi sve mogla da proba i rekli joj da zapravo ne mora ništa, ako to ne želi.

Prvi pokušaj – neuspešan

S obzirom na to da se Sofkina sestra od tetke bavi plesom, Sofka je prvo želela da se oproba u toj disciplini, jer naravno da je deci zanimljivo ono što stariji rade. Srećom Anina prijateljica drži časove baleta za decu, te je Sofka rekla da hoće da proba balet zajedno sa tetom i naravno da smo joj to omogućili.

Međutim, ubrzo joj je dosadilo i više nije htela da ide. Kaže: „Jeste mi zabavno, ali ne mogu tamo ići više.“ Nama je to bilo dovoljno, jer nismo hteli da je primoravamo ni na šta.

Poenta tih dodatnih aktivnosti je da dete u njima uživa, a ne da od malih nogu radi nešto „na silu“.

Te je plesačka karijera pauzirana do daljeg ili trajno, zavisi od Sofke.

I tako smo pustili da ona nama dođe sa idejom šta bi, kada za to bude spremna.

Drugi pokušaj?

Muzika je veliki deo naše svakodnevice. Mada ni Marko ni ja ne posedujemo velike talente niti znanja o istoj, muzika zauzima vrlo važno mesto u našim životima.

Letos kada smo bili u Srbiji, Sofia mi je u jednom trenutku igre postavila sledeće pitanje:

„Mama, kako se pravi muzika?“

Probala sam da joj odgovorim najbolje što mogu u okvirima mog vrlo ograničenog znanja na zadatu temu. A onda je sledilo pitanje:

„Kada se vratimo kući, hoćeš me molim te voditi da naučim da ja pravim muziku?“

Nije izrazila želju da svira neki instrument, ili peva, već da nauči muziku – tim rečima.

Te šta ću drugo, nego da se iz istih stopa bacim na istraživanje. Dakle, treba mi škola koja podučava ono što nju zanima. I nađem u centru grada Muzičku akademiju koja nudi tzv. Muzički odgoj za decu Sofkinih godina. Savršeno.

Radi se o kursu koji kroz igru treba decu da nauči osnovama muzike, poznavanju instrumenata, nota, tonova i slično. Dakle, nije poenta gurnuti detetu odmah neki instrument u ruke, već dati bazu za eventualno biranje kroz koju godinu.

Naravno da sam se oduševila konceptom, ali nisam ja ta koja će pohađati časove zar ne? Te je logično bio odvesti Sofku na čas gde je ne samo posmatrala koncept i drugu decu, već dobila priliku da i sama učestvuje, pa da na kraju odluči da li bi je interesovalo da nastavi sa dolascima.

Iskrena da budem, posle prvog časa, da li zbog dece koju ne poznaje ili generalno nečeg novog i njoj nepoznatog, rekla je da joj se baš sviđa, ali da neće više da dolazi. I ja sam tako pustila. Srećom, časovi su jednom nedeljno, tako da nema preopterećenja za decu, a i imala je dovoljno vremena da joj se slegnu utisci.

Tako je dva dana pred novi čas došla kod mene i pitala me – mama, kada ćemo opet ići na muziku? Tada sam znala da je to to i da treba ponovo tamo da je odvedem. Posle toga, više nije sumnjala u svoj izbor. Upoznala je decu i vrlo se opustila, učiteljica je vrlo prijatna i to je sve uticalo na to da Sofka svakodnevno pita kada će ponovo četvrtak, da možemo ići na muziku.

Posle časa se vrlo posvećeno mami prepričava šta je sve naučila tog dana

Što se mene kao roditelja tiče, meni je važno da ide na ono što joj prija i ono što voli. Važno mi je da u tom uzrastu ne bude preplavljena, te je super što su časovi samo jednom nedeljno. I ako ponovo bude posustala i rekla da je to više ne interesuje, podržaću je u tome. Pa čak i ako posle ovoga ne bude želela ništa više da proba ili radi, od nas će imati zeleno svetlo.

Te, što se nas tiče, pravo vreme za dodatne dečije aktivnosti je onda kada dete to zatraži, a ne kada se od spoljnih društvenih faktora to postavlja kao norma. I ne, ne treba da gradi nikakvu karijeru u svojih 5 ipo godina.

Dete treba da bude dete.

A mi roditelji u tome, kao i svemu ostalom, treba da ih saslušamo i podržimo. Jer ne smemo izgubiti iz vida činjenicu da su oni svoje individue, a ne nova šansa da mi kroz njih ispravljamo ono što sami nismo postigli.

Srdačno,

S-Mama

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: