Skoro smo Marko i ja pričali o činjenici da u srpskoj književnosti gotovo i da nema ženskih autora. Oboje smo sigurni da ih ima, ali i da su nepravedno skrajnute i ispod margine ili se namerno svode na „žensku laganu literaturu“. Da li je moguće da Srbija nema kvalitetne i ozbiljne pisce ženskog pola?

Našu tezu tj. posmatranje dodatno je potvrdila činjenica da kada smo šetali knjižarom velikog izdavača u Srbiji, na polici „Srpski klasici“ nije stajalo ni jedno jedino žensko ime autora.

Da se razumemo samo, nemam apsolutno ništa protiv „lagane ženske literature“ (sem naravno naziva pomenute kategorije, jer je tako osmišljena da samim svojim nazivom unižava sadržaj tj. sugeriše da žene ne pišu ili ne čitaju ništa što je „teško“). I sama se uhvatim za naslove sa roze koricama. Ali ovoga puta je reč o literaturi koja vas ne mora nužno dovesti do feel good osećaja na kraju.

Zato sam se i obradovala što je novi roman Milice Vučković u izdanju Booke podigao javnu prašinu. Imam osećaj da se o knjizi „Smrtni ishod atletskih povreda“ priča svuda – od društvenih do klasičnih medija. Algoritmi su odlično odradili svoj posao jer sam, čim smo stigli u Beograd, krenula do Booke i kupila sebi primerak.

Knjiga se lako i brzo čita, što ne znači per se da je i lakog i trivijalnog sadržaja. Tema knjige je ljubav koja to nije i glavna junakinja može biti svaka od nas. Roman je pisan nepretencioznim jezikom, prateći život, osećanja i misli samohrane majke koja pokušava da balansira između svojih želja i potreba, i potreba i očeki­vanja drugih.

Milica je odlično uhvatila duh današnjeg vremena, te ono što je „Dnevnik srpske domaćice“ Mirjane Bobić Mojsilović bio za 90 te, to ovaj roman može biti za danas.

Ko je žena u Srbiji danas i koliki uticaj jedan pogrešan muškarac može i ima uticaja ne samo na njen, već i život njene porodice? I kako se izbori koje pravimo, pogotovu u izboru partnera, očitavaju na nas same?

Milica je svojim romanom dala i više nego jasne odgovore na navedena pitanja, ali ono što je još važnije i što definitivno ostavlja gorak ukus u ustima je osećaj da psihičko i fizičko nasilje nije trenutak, već dug proces. Nema osuđujućeg momenta čitaoca kao pri čitanju površnih novi­nskih članaka ili gledanja holivudskih filmova, gde je suviše lako reći što ga nije ostavila posle prvog udarca.

Milica vrlo spretno tera čitaoca da se identifikuje sa glavnom junakinjom, bez da naglašava delove radnje nakon kojih sledi veštačka katarza ili preokret – Život nije takav, te je prava važnost ovog romana upravo u tome, ni on nije takav.

Jedina zamerka koju ja imam je osećaj zbrzanog kraja, naglo je došao i nije na mene ostavio jak utisak. Prosto sam zatvorila knjigu i krenula dalje sa životom, što za ovakvu knjigu i temu, ne bi trebalo da je slučaj. A sa druge strane, možda se takav kraj odlično i uklapa u celokupan vajb romana – život nije film, ni roman, te ne treba očekivati da se tako i knjiga završi.

Na kraju, Milica i njen roman definitivno ulivaju nadu u Srpsku modernu književnost i dokazuje tezu sa početka teksta da ženski autori u Srbiji ne samo da postoje, već itekako imaju i šta da kažu, vredno čitanja, ali i pamćenja.

Srdačno,

S-Mama

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: