Pisanje je lek.

Pisanjem misli postaju opipljive i duša lakša.

Ali kako pisati o nečemu što jako boli?

Onda i bol postaje stvaran, opipljiv, zar ne?

Kako pisati o osećanjima, a ne biti patetičan?

Kako izreći sve ono što ti je na duši, a ne biti okarakterisan kao slabić ili kukavica?

Kako sebe ogoliti rečima i skinuti breme potisnutih osećanja sa pleća, a ostati obučen?

wp-1584203151057.jpg

U potrazi za odgovorima na sva ova i mnoga druga pitanja, ostavljam ih vama i sebi pred očima. Ko zna, možda nekada i pronađemo odgovore na njih.

A do tada. Muk. Praznina. Tuga. Bespomoćnost i mnogo neispoljivog besa.

Srdačno,

S-Mama

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: